Vojin blog

Model ...

voja | 11 April, 2008 20:09

Model

- Ima li ko pametan u ovoj državi da zaštiti i nas radničku klasu.Dobio sam otkaz na poslu a nemam kome da se žalim.I kako sada da prehranim porodicu? – pita me komšija dok smo se vozili na miting otpuštenih radnika. Ja slegoh ramenima ali pošto smo stajali odmah do vozača, ovaj se okrete prema njemu i stiže da ga upita : '' Kako bre čoveče?''

Autobus se zaljulja, a komšija samo što ne pade na kolena ali nekako zadrža ravnotežu.

- Ti bolje gledaj kako voziš. – dobaci mu komšija i nastavi obraćajući se meni. – Eh, kako? Da ti pričam ne bi verovao!

- Pričaj, pričaj! – čujem vozača ali pridržavam komšiju jer se autobus ponovo zaljulja.

- Tog jutra kada sam krenuo na posao ništa nije ukazivalo na katastrofu koja me je zadesila.Samo me je nešto bolela glava, ( valjda zbog ovog vremena ) pa kažem ženi da mi u džep sakoa obavezno stavi i pilule protiv bolova, pa ako ne popusti popiću na poslu. Ti znaš da je moj posao osetljiv i da moram da se skoncentrišem. Tu inprovizacije nisu dozvoljene.

- A čime se baviš burazeru? – opet se okrete ka nama vozač, a ja i komšija se instiktivno uhvatismo jedan za drugog da bi preživeli još jedno ljuljanje autobusa.

- Ti znaš – nastavlja komšija – da su me jedva primili na likovnu akademiju, bilo je povuci- potegni.

- Znači slikar! – čujem vozača a pridržavam komšiju.

- Ja sam model, umetnički model, i ja taj posao shvatam krajnje ozbiljno.I gledaj čoveče kako voziš! Možda se neko od budućih svetskih umetnika učio na meni, i nadam se da će generacije koje dolaze znati da cene moj skromni doprinos u ovoj fazi njihovog razvoja.

- Znači slikaju te golog – prekrsti se vozač – pa što čoveče ne nađe neki pošten posao? Nešto kao policajac ili kao ja, vozač.

- I kažem ti da me nije samo bolela glava, i da ne popih tablete što mi je žena spremila, sve bi bilo drugačije.Posle se sve razjasnilo ali tad je već bilo kasno. Umesto tableta za glavu, u džep od sakoa mi stavila '' vijagru '' koju je kupila od Kineza na pijaci.Kaže da čim je primetila zabunu, odmah je zvala na mobilni ali šta to vredi kad ja nisam mogao da na čas ponesem telefon.

- Vijagra! Au, čoveče!!! Pričaj, pričaj!!! – uzviknu vozač i mi se još jednom zaljuljasmo.

- Kada je zvono označilo početak časa, ja skinem moj bade mantil, okačim ga na čiviluk i sedajući na stolicu zauzmem pozu Rodenovog '' Mislioca ''.Sećam se da sam mislio kako do plate ima još deset dana.Profesorka ide između klupa i gleda šta ko crta. A ko za inat ispred mene neka studentkinja sedi u mini suknji i prekrstila noge.Ti znaš da sam ja profesionalac i da sam oženjen, ali sam i živa duša. A ona čas prekrsti noge na levu stranu, čas na desnu, i sve tako. Nikako da se smiri.Primetim odjednom da me glava više ne boli ali osećam neku toplinu od kolena pa naviše.Inače jedan prijatan osećaj.Srce poče brže da mi lupa, a počeh i da se znojim.Tu nešto ne valja, mislim se, kako meni što sam go da bude vruće a ovima što su obučeni ništa. Ustanem ja da pitam profesorku da li mogu da odem do WC – a da se osvežim.Kako ja ustadoh, oni iz prvih redova prekriše rukama oči, a neki se i nasmejaše. '' Ne može, sedi dole. Čas je tek počeo! '' – čujem profesorku koja me i ne gleda već se zadubila u crtež jednog što slika.Ja se okrenem oko sebe ali ne vidim ništa smešno.Jedan mi pokazuje prstom da pogledam dole.Ja se sagnem ali ni na podu nema ništa.Ne mogu da dokučim zašto li se smeju a ovi oko mene ne prestaju.Primetim da se ona u miniću opružila preko klupe ( posle su mi rekli da se onesvestila ) ali i čujem profesorku kako se svađa sa jednim studentom.Govori mu kako je bezobrazan i nevaspitan, da će ona njega poslati kod dekana na razgovor, i kako ona do sada u svom životu nije videla tako nacrtanog '' Mislioca ''. A onda je primetila mene kako stojim, krenula ka meni pa zastala, skinula naočare, obrisala staklo i ponovo me pogledala.'' A vi, vi...'' – jedva sam uspeo da je čujem od galame i smeha koji je nastao – vi odmah, odmah kod dekana!'' Ne znam šta joj bi ali reših da je poslušam i krenem ka vratima.

- Stani! – presekao me je još jednom njen glas. – Gde ste krenuli tako?

- Pa rekli ste kod dekana!? – zbunjeno sam zamucao, dok su se neki studenti valjali od smeha.

- Mantil! – vikala je na mene – Obucite vaš bade – mantil!

I tako, skoro za ništa dadoše mi otkaz.

- Ha,ha,ha, - smejao se vozač gledajući u nas – ha,ha,ha, znači tebi se .....

Nije stigao da završi rečenicu jer smo upravo prolazili kroz izlog jedne prodavnice.