Vojin blog

Mara...

voja | 15 April, 2008 20:24

Iz moje monodrame KAKO SAM OSTAO NEZENJA (odlomak)

MARA

 

          Molim publiku da ne dobacuje. Na provokacije ne odgovaram, samo na ozbiljne ponude. Eto, to su mi isto vikali još davne 96/97 god. kad sam se spontano prikljucio gradjanskom protestu, ali kažem vam na provokacije ne odgovaram. Kad malo bolje razmislim, možda i nisu baš meni vikali ali sam siguran da su vikali. Uostalom ko bi se snašao u svoj onoj gužvi koja je tada nastala, samo znam da i pored svih tih povika ja ostadoh neoženjen. Ali nije mi žao jer su me tada slikali za novine. Od tada redovno čitam novine. A to se desilo sasvim slučajno, nisam se ni nadao. Ja u stvari nisam ni pošao na demonstracije već sam imao što bi današnji klinci rekli, sudar. Ima tu jedan iz komšiluka što se oženio preko agencije za bračno posredovanje pa sam se ponadao da bih i ja možda mogao da rešim svoj problem na sličan načim. Nisam hteo da dajem pare nikakvim agencijama, nego sam počnem da listam novine i tražim oglase lične prirode. I tako sam sećam se naišao na oglas sledeće sadržine : '' Život je lepši u dvoje.Ti ponesi kobasicu i jaja a ja ću doneti ribu.Šifra : Doručak na travi. '' Priznaćete i sami sasvim običan oglas, tako reći ništa naročito. Ali meni se tu nešto svidelo, ne umem vam reći šta, nešto mi je u tom oglasu odmah privuklo pažnju. Pomislio sam, kako sa malo reči čovek može puno toga da kaže. I još sam pomislio da to mora da je neka ozbiljna osoba, žena koja drži do svojih principa, koja ne skače iz veze u vezu, žena domaćica.Vidi se da su joj hrana i domaća kuhinja na prvom mestu. Takva mi treba pomislio sam i odmah joj odgovorio na šifru. I tako smo se mi dopisivali, pa Boga mi jedno dve nedelje sigurno. Vidim ja iz ove zajebancije rodiće se ozbiljna veza. I da skratim priču, negde pri kraju te druge nedelje našeg dopisivanja, predloži ona da se nadjemo negde u gradu. U pismo ubacila i svoju sliku, doduše iz mladjih dana radi opšteg utiska, i napisala mesto i vreme tog našeg prvog sastanka. Posle se ispostavilo i poslednjeg. Vidim ja da je došao dan '' D '' i šta da se radi. Što se mora nije teško, kaže naš narod.

          Spremim se ja lepo taj dan, istuširam se, obučem svečano odelo ( ovo što ga čuvam samo za sahrane ), lepo se i najedem. Za slučaj da traži da odemo u restoran imam alibi. Hvala ne mogu, malo pre sam jeo. Ustvari bio sam tih dana, a mogu slobodno reći i godina nešto slab sa novcem, kao uostalom i cela država. Pre polaska pogledam vesti. Kažu da će biti lep dan i mole sve dobronamerne gradjane da bez preke potrebe ne idu u grad, jer policija ima obaveštenje da će šačica slučajnih prolaznika pokušati da blokira saobraćaj zbog '' navodne kradje na izborima''. Svaka čast i slučajnim prolaznicima, i policiji, a i spikerki, ali moja potreba jeste bila preka. Uostalom mene politika i ne interesuje, jer mi je deda na samrti rekao još i ovo : '' Dedino unuče, dedina snago. Upamti još i ovo. Nikako se ne bavi politikom i ne spavaj sa ženama starijim od 30 godina. '' Sad šta je time hteo da kaže pojma nemam, samo ja se toga pridržavam i dan danas. I tako ja krenem na taj randevu sa tom Marom. To sam zaboravio da kažem, zvala se Mara. To sam dobro upamtio zbog one pesme : '' Bolna leži omladinka Mara, svoju staru majku nagovara, skuvaj jednu gorču bez šecera....'' i t d , ko će se svega setiti, davno je to bilo. Ili beše :

-         Bolna Mara druga Tita moli,

da on njenom draganu dozvoli, bla,bla,bla,

da njen dragan položaj napusti,

jer će Mara dušu da ispusti, bla,bla,bla,

ako Mari u postelju dodje,

nju će brzo ta bolest da prodje !

Ma ko će se svega setiti jer je mašta našeg narodnog pripovedača neograničena ali po tome se sećam da se zvala Mara. I krenem ja tog dana u grad a tamo sve suprotno od onoga što je ona spikerka govorila.( I nju sam video sa kišobranom.) Niti je bio lep dan, udari neka sitna kišica, niti je bila šačica slučajnih prolaznika. Na ulicama je bilo, ja bar tako mislim, sve živo što je stanovalo u Beogradu. Izašli i babe, i dede, i unuci. Čitavi razredi sa sve razrednim starešinama. Radnici, lekari, umetnici. Zamislite samo taj haos. Jedan pored mene prodje u ronilackom odelu, drugi vozi skije, a treći prodje sa gas maskom. Sećam se da sam pomislio '' ovde nešto debelo smrdi '' . Jedan postavio tezgu sa jajima. '' Pošto jaja ? '' – pitam ja onako iz zajebancije, kad ovaj sasvim ozbiljno kaže : '' Džabe burazeru, ako znaš kako da ih upotrebiš ! ''. '' Kako da ne znam,'' – oduševih se ja kad čuh da su džabe – '' daj jedno trideset komada.'' Mislio sam da se obezbedim za ceo mesec, ali ovaj što deli kaže da svako dobija samo po deset.'' Je li to Pošteno ? – pita i namiguje mi. '' Pošteno. '' – odgovorih ja a u sebi se mislim daj šta daš ni deset nije loše. A i Mara je u šifri napisala da ponesem kobasicu i jaja. Znači pola posla sam već obavio, samo još da kupim kobasicu. Zapakova mi onaj ona jaja u neki fišek. Poče narod da se gura oko mene kad ču da se jaja dele džabe, a ja se jedva nekako isčupah  iz te gužve. Eto kakav smo mi narod. Čim je nešto džabe mi navalimo. Da su pištaljke delili džabe i njih bi uzimali.I idem ti ja tako prema Terazijama, mesto sastanka je bilo u jednoj obližnjoj ulici, a pored mene prolaze sve neki čudni ljudi. Ispred Ateljea 212 stoji klovn i priča sa jednim našim političarem. Čujem da ovaj ubedjuje klovna da na sledećim izborima treba da glasa za njega. Neki prolaze pored mene i udaraju u šerpe, drugi duvaju u pištaljke, a jedan u ludačkoj košulji ko zna odakle se stvorio, dere se na sav glas : '' Sankcije nam ništa ne mogu !!!'' Bio je deda u pravu. Politika je opasna po zdravlje. Stigoh nekako i do Terazija. Tu jedan viče okupljenom narodu da je policija uz narod i da ne nasedaju provokacijama. U da, na policiju sam potpuno zaboravio. Čini mi se da je njih bilo više nego naroda. Ko zna zašto je to dobro, sećam se da sam pomislio, jer neko sigurno brine i o nama, običnim gradjanima, da nam se nešto neprijatno ne desi. I kažem stigoh do Terazija, a na '' Albaniji '' veliki sat pokazuje da ima nešto manje od sata do mog sastanka sa Marom. Tu padoh u nedoumicu. Šta da radim. Kako da prekratim vreme. Da li da slušam nekog od ovih govornika što su se načičkali na svakom ćošku ili da svratim u '' Ruski car '' i tamo drmnem jedno dva- tri pićenceta da prekratim vreme. I možda će vama izgledati čudno, možda bi ste se vi drugačije odlučili ali ja se odlučim za '' Ruskog cara '', a i logično je.Rusi su naša braća. Unutra gužva neopisiva. Društvo šarenoliko kao i na ulici. Letimično bacim pogled po sali. Sve zauzeto. Za jednim stolom četiri kozaka u uniformama sa sve sabljama, ljušte vodku. Za drugim stolom jedan naš poznati glumac, takodje pijan, recituje Disa. Jedni mu tapšu, drugi zvižde. Za trećim, žena se poradja. Čujem od okupljenog naroda da su hitnu pomoć zvali još pre sat vremena ali da od gužve ne mogu da stignu. Žena okupljene teši da joj ovo nije prvi put , i da se već jednom porodila u vozu. Odnekud se stvori i baba – sera, i reče okupljenima da naprave mesta jer već ima iskustva u tim stvarima. Juče je jednoj pomogla da se porodi u WC – u. Konobar stoji sa čaršavom u jednoj ruci, da po potrebi zakloni sam čin poradjanja od znatiželjnih pogleda, a u drugoj drži nož.. Njega je baba – sera zadužila da preseče pupcanu vrpcu. Kažem jedna sasvim neverovatna slika kao uostalom i ceo taj dan. Osvrnem se oko sebe vidim ostali gledaju neka svoja posla, zadubljeni u neke svoje priče. Pomislio sam da se možda snima film. Medjutim nigde ni kamera, ni ostale scenografije. Dim štipa za oči, a od dima se skoro ništa i ne vidi. Ipak sam uspeo da pronadjem jedno prazno mesto pored šanka te naručih piće, a onda i ja zapalih cigaru i tako se stopih sa okolinom. Dok sam drmnuo jedno pet – šest vinjačića vreme proleti. Vidim da treba da se kreće, a nešto me poteralo, valjda od pića, pa skoknem i do W C – a.Kad sam se vratio, dok sam plaćao konobaru neko me potapša po ramenu. Okrenem se i zinem od čuda. Ispred mene stoji čovek i kaže mi : '' Kupite moje karanfile.'' Smeo bih da se zakunem da je to bio jedan naš poznati glumac.'' Vidim da volite karanfile, '' – nastavlja on – '' evo daću vam ceo buket za 100 dinara. '' i pruži mi buket. Ja onako ošamućen i u šoku uzeh karanfile i pružih mu pare, a on mi dobaci dok sam išao ka vratima : '' Mamica će se puno radovati što sam prodao sve karanfile!'' Jedva sam čekao da izadjem na čist vazduh ali me na ulici sačeka jedna starija gospodja i dade mi zastavicu Demokratske stranke. Setih se ja šta mi je deda govorio ali nisam imao srca da je odbijem. '' Koliko košta ?'' – upitah , ali ona reče da je to džabe i ja se još jednom iznenadi jer sam negde čuo da kod babe nema džabe. A onda sam nekako spontano rekao '' Pošteno '' na šta mi ona samo namignu i nastavi dalje da deli. Ja stavih onu zastavicu u levi džep, u desnom su bila jaja, karanfile pod mišku, i kretoh ka onoj uličici gde sam trebao da se nadjem sa Marom. Kad tamo gužva neopisiva. Ispred mene neki drže transparente, viču : '' Lopovi, lopovi !!!''. Jedan podigao lutku sa likom jednog političara sa sve robijaškim odelom. I zatvorski broj mu napisao. Na sredini ulice kordon policije razdvaja ove gde sam ja sa nekim drugim ljudima, koji su se takodje spontano okupili, ali iz cele Srbije. Sedma sila, sve naši i strani novinari, stoje sa strane i sve snimaju. Oni što su došli iz cele Srbije kliču valjda ovome što je u robijaškom odelu : '' Bla, bla, mi te volimo, bla, bla, ti si nama i otac i majka, bla, bla...'' Da ne poveruješ. Sve stariji, ozbiljan svet. Hajde otac, ali majka, kako bre.

          Ja se nekako probih do kordona, hteo bih nekako da prodjem ako mogu, ne bi li našao Maru. Pridje mi neki novinar pa me pita : '' A zašto ste vi ovde? ''. Vidim uključio kameru, snima. '' Tražim Maru. '' – rekoh. '' Mislite Miru ? Mnogi misle da je ona sve ovo zakuvala, a da se on već pomirio sa izbornim rezultatom.'' – nastavi novinar. '' Ma pusti me čoveče, kakva Mira, tražim Maru.'' – odbrusih mu i podjoh dalje.

     -  Ne može dalje! – reče mi policajac ispred mene – Šta je ovo, neka provokacija !? – pita i gleda mi u šlic.

     -  Jao izvinite, malo pre sam bio u WC–u, izgleda da sam zaboravio... – unezverih se ja kad videh da sam zaboravio da zakopčam šlic. A onaj novinar sve snima. Uperio kameru ka mom šlicu i snima li snima. Bože, pomislih, šta li će da komentarišu uz ovaj snimak.

     - Evo, evo sad ću ja, samo mi pridržite karanfile. – zbunjeno rekoh i pružih cveće policajcu. Tada sevnuše blicevi sa svih strana. Prolomi se i aplauz. Ovi iza mene povikaše : '' Naša je policija, naša je policija !!!''. Učini mi se da se i policajac nasmeši ali se brzo uozbilji. Ja zakopčah šlic i uzeh nazad karanfile a onda spazih iza policajčevih ledja Maru. Spazi i ona mene, i taman htede nešto da mi kaže, kad neke devojke oko mene zagalamiše : '' Čedo oženi me, Čedo oženi me !!!'' Ja se osvrćem, gledam, nijednu ne poznajem. A Mara mi dobacuje preko policajčevih ledja : - Jesi li ti Čeda ?

-         Jesam – odgovaram – a jesi li ti Mara?

-         Jesam, a koje su ti ove što traže da ih oženiš?

      -    Pojma nemam, prvi put ih vidim u životu.'' A ove i dalje viču : '' Čedo oženi me, Čedo oženi me !!!''

       -   Pa kad ih toliko imaš, šta hoćeš od mene? – nastavlja Mara.

       -  Nisu to moje žene, ej žene kažite joj da niste sa mnom! – povičem ja na one žene a jedna me zagrli i poljubi u obraz pa će meni :

       -  Kako nismo? Sad smo svi mi zajedno!

       A ostali prihvatiše : '' Zajedno, Zajedno !!!''

       U to mi se neko romče prikači za nogu i razdra se : ''Ovo je moj tata!!!'' Onaj novinar odmah okrete kameru i poče da snima dete. Tu se ono romče i zaplaka i još jače mi stegnu nogu.

       - Ja nikoga nemam – prozbori kroz plač – hajde ti budi moj tata!

       -  Slušaj mali – puče nešto u meni – vidiš onu lutku u robijaškom odelu, e to ti je i otac i majka.Bar tako kažu.A ti što snimaš, ako ti je ovaj mali toliko zanimljiv, evo dajem ga tebi pa mu ti budi otac! – i uhvatih malo romče pa ga zakačih za snimateljevu nogu, koju ovaj odmah snažno obuhvati.

       -  Znači imaš i sina!? – dobaci Mara.

       -  Prvi put ga vidim !

       -  Ti si zao, pokvaren i prevarant! – poče Mara da me vredja.

       -  A ti nisi kao na slici koju si poslala! – ne izdržah ni ja.

       -  Pa ti si u Demokratskoj stranci!? – ugleda onu zastavicu što mi je virila iz džepa. – Pa ti si strani plaćenik, ti si izdajica ove zemlje. Zbog takvih kao što si ti, su nam i uveli sankcije.

       -  Ko izdajnik, jel ja ? – probudi se onaj vinjak u meni. – Zar meni da kažeš da sam izdajnik!?

       -  Ti nego ko!!! – i dalje je siktala Mara. – Ti hoćeš da nas porobe, da budemo robovi.Sve ja znam.Sve sam videla na televiziji.Hoćeš da drugi gospodare nama.Ali dok nam je on...- i pruži ruke u pravcu nekog što je govorio na bini iza njenih ledja – dok nam je on, mi smo slobodni. Ne moramo ništa da imamo, on nam je sve.

       - Gospodjo, je li ovo vaš muž ? – upita je onaj policajac.

       - Kakav muž, bitanga i strani plaćenik. Eto ko je on. Hteo je da me prevari, mladu i neiskusnu. Ima ženu i dete. Bitanga. Ali, znam ja, sve ja znam, ja gledam televiziju. Džaba vi lupate u lonce, ja svako vece gledam Dnevnik!!!

       - Znači mogu da ga bijem? – upita policajac.

       - Druže, ako to uradiš, daću ti za džabe. Mara časti. – i tu mu nešto šapnu na uvo. Policajac razvuče osmeh od uva do uva i reče joj : - To mi još nijedna nije radila.

       - Čekaj malo, - pobunih se ja – zašto da biješ? Ja sam ovde sa sinom. Zar dete da udariš? -  i ja opet uzeh malog roma od snimatelja i zakačih ga za nogu.

       - Odbi! – strogo odgovori policajac. – Šta da se radi, takav je posao. Ni ja ga ne volim ali zato uživam dok bijem.

       - Znači ipak ti je sin ? – nastavi Mara – Svi vi demokrate čim postane gusto sve priznajete. Pravi si smrad !

       - Ja smrad. E tako me još niko nije uvredio. Ja smrad, a ti što si ovom ovde obećala da ćeš da ga častiš, ti si poštena. E sad ćeš da vidiš ko je smrad kamenjarko jedna!!! – provali iz mene neki bes, a obično sam mek ko bakin kolač. I ja uzeh jedno od onih jaja iz desnog džepa i bacih ga na Maru. U tom trenutku onaj govornik se razdra : '' volim i ja vlast!!!'' Mara kao da je doživela orgazam ciknu : '' Tooooooo !!! ''  i jaje završi na policajčevom  čelu. Onaj snimatelj prvo uperi kameru na mene, pa na policajca, pa na Maru, pa opet na mene. Osta nejasno da li je Mara viknula : '' Toooo!!! ''  zato što sam pogodio policajca, zato što sam nju promašio ili zbog govornika. Tek to i nije toliko važno, samo znam da i oni oko mene počeše da bacaju jaja na policiju, i one iza policije koji su tapšali govorniku, koji još jednom ponovi : '' volim i ja vlast !''. Ako je prvo jaje završilo na policajcevom čelu, za drugo se može reći, jaje na oko. Maru pogodih tek iz trećeg puta. Okupasmo policiju sa jajima dok si reko keks. Posle tog početnog šoka, policija povadi palice i znam da sam pomislio '' sad smo ga najebali ''. Oni što su bili iza policije krenuše na nas sa transparentima i slikama voljenog im govornika, na nas što smo stajali ispred policije. Ali i ovi oko mene se ne zbuniše, pa krenuše na njih i policiju sa stranačkim zastavama i takodje transparentima , samo razlicite sadržine od onih prvih. Ja nisam imao pojma da to može i tako da se upotrebi. Nasta pravi krkljanac. Onaj sa lutkom udari u transparent sa slikom istog lika. Ispade da isti čovek tuče sam sebe. Onaj policajac zamahnu da me udari ali sam uspeo da mu podmetnem jednog čičicu sa transparentom : '' Jezdo vrati mi pare ''. Čiča dobi preko ledja umesto mene. Ja sam polako počeo da se povlačim sa sve romčetom na nozi ali uporni policajac pokuša da me još jednom zakači palicom. Ko zna šta mu je Mara šapnula. Ovaj put mu podmetoh onog snimatelja. Bio je to brutalan napad na sedmu silu. Ode kamera u paramparčad. Uspeo sam nekako da bojno polje prepustim mladjima i hrabrijima, a ja sa sve mojim sinom na nozi pravac Slavija. Na Slaviji opet sretoh prodavca karanfila koji je jednoj našoj poznatoj glumici objašnjavao : '' Šta ste navalili lud, pa lud. Šta mi znamo kakav je to covek ! ''

      U tramvaju sam imao sreće. Naidje kontrola i ja romče zakačih kontroloru za nogu, pa tako živ i zdrav nekako stigoh kući.

     Kad sam uključio TV , o onoj tuči ni reči. Samo snimak onog govornika što stalno ponavlja '' volim i ja vlast ''. Mislim se a ko je ne voli. To su to veče i naredne cele nedelje pustali barem nekih sto puta na svim televizijama. Istorijska rečenica, nema šta. Zato sam je i upamtio. Ali zato su novine objavile ono što nije bilo na televiziji.Zato i kažem da sam bio u novinama i da ih redovno čitam. Na naslovnoj strani jednih novina moja slika kako policajcu dajem karanfile a iznad naslov velikim slovima : '' POLICIJA JE UZ NAROD ''. Svašta, šta sve te novine neće da pišu. Pročitao sam i da se izveštac BBS – a  žalio kako mu je policija uništila kameru gde je imao zapis o nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, koji su se nalazili na dve suprotne strane, u taborima ljutih političkih protivnika. Topla ljudska priča, pričao je novinarima taj dopisnik BBS – a, taj dirljivi susret dvoje mladih ljudi razdvojenih policijskim kordonom, a onda se kao u najboljim holivudskim filmovima odnekud pojavio i sin, pa su mladi u jednom trenutku shvatili, da je život iznad politike i da treba da budu zajedno sa svojim sinom. Ali zli policajac, isto kao u holivudskom filmu, odbija da mladu ženu pusti do svog dragana, i da zagrli svog sina, koga je usput taj isti snimatelj privio uz svoju nogu, dok je trajalo ubedjivanje sa policajcem. On čak šta više nudi mladoj ženi nepristojnu ponudu da mu nešto uradi, ako hoće da je pusti. Na to iznervirani mladić otkopčava šlic, što je kako tvrdi i kamera zabeležila, i pita policajca da li bi možda to isto policajac njemu uradio, a onda vadi jaje i pogadja policajca u čelo. Tada nastaje opšta tuča policije i demonstranata. Kordon je probijen, a mladi su se konačno spojili, i zajedno sa svojim sinom napustili mesto dogadjaja. Isti taj izveštač tvrdi da je sve to snimio, ali da mu je policija u akciji koju je preduzela protiv demonstranata uništila ceo materijal. Zato najavljuje tužbu protiv Beogradske policije. Još smatra da ima priču za Pulicerovu nagradu, sa kojom bi rešio neke svoje lične probleme, pa moli učesnike ovog dogadjaja da mu se jave. I poziva ih da sa njim odu u Englesku i ceo dogadaj snime u nekom njihovom studiju, kako bi istina o nama stigla u svet. E ljudi moji, kad sam sve ovo pročitao, prvi put u životu mi je bilo milo što policija bije. Pošteno !!!

 

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb