Vojin blog

Tesla ...

voja | 07 Jun, 2008 17:29

 

Deo moje monodrame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

( Radnja – festival lažova...)

 

Molim sledećeg takmičara, nama svima dobro poznatog naučnika Nikolu Teslu da istupi na binu i predstavi se publici.
Publika (žagor): Tesla, zar je moguće? (neki aplaudiraju, a neki skandiraju: Tesla, Tesla!!!)


( Nikola Tesla izlazi na binu i poklanja se publici)
Tesla: Poštovana publiko, dame i gospodo, zemljaci!
Ne mogu vam opisati svoje zadovoljstvo što sam večeras sa vama. Ipak, Amerika je drugo, a drugo je kad si sa svojima. Hoću reći, večeras mi je nekako puno srce i to najprijatnijih osećanja. Hvala vam na aplauzu podrške, on mi je neophodan, jer inače ne bih znao kako da počnem. A počeo bih time da razjasnim neke nedoumice. Verujem da me mnogi nisu upoznali u ovom mom sadašnjem telu, ali to je da ne bi bilo zabune moja reinkarnacija. Vi me sigurno pamtite u lepšem izdanju, ali nažalost nisam mogao da biram telo u kojem ću se vratiti. A sve do tridesete nisam ni znao da sam to ja. Bio sam običan gradjevinski radnik i tek kad sam slučajno pao sa trećeg sprata oči su mi se otvorile. Doduše, slomio sam tada ruku i nekoliko rebara, ali sam progledao. Odjednom sam se setio svega. I ko sam i šta treba da radim i gde da odem. U početku sam bio neshvaćen i u preduzeću, i u porodici i od društva, uopšte. Nema tih državnih vrata gde nisam kucao ne bi li im objasnio ko sam i da sam potreban ovoj zemlji. Medjutim, toliko me je zaprepastilo i naljutilo njihovo odbijanje da me uopšte prime da sam, nažalost, odlučio da se vratim u Ameriku. Čak sam se obraćao i Braći Karić. Da gospodo, nažalost. Zamislite, molim vas, tu tragikomičnu situaciju. Svuda u svetu bi vas oberučke prihvatili da im kažete da ste Nikola Tesla, a ovde neće ni da čuju.
Publika: Uaaa! Dole Vlada!!! ( neko dobacuje: ... i Bajka! )
Tesla: Da, da, daleko je to od bajke. Isto kao pre stotinak godina kad sam isto bio neshvaćen i morao da odem. Posle tog mog pada na glavu doktori su bezobrazno pokušali čak da ustvrde da sam sam lud, ali fuj, pljujem ja na njihove nalaze.
( iz publike smeh )/
Tesla: I ja sam se isto tako nasmejao. Pa je l' može lud čovek da ima ideje? Osim nekih političara, stranih naravno. A ja imam ideje! Ja svoje delo još nisam završio i zato sam se vratio. Ja tek treba nauci da dam ono najvrednije. Zato i idem u Ameriku. Ja ću Ðordju Bušu mladjem, a i starijem, da objasnim gde je bila greška kod F-118. Ako me poslušaju i naprave po mojim planovima F-119 taj će biti nevidljiv za radare. Ja te stvari znam. Setite se ''Eksperimenta Filadelfija''?
Publika: Uaaa!
Tesla:Čekajte, ja to zbog čovečanstva. Ne zbog Amerikanaca, nego radi čovečanstva. Šta ću kad sam ovde neshvaćen? I čitav svoj, hoću reći onaj život bio sam neshvaćen. Sećam se, kao danas, kad me je jedne večeri Edison ubedjivao da je nemoguće napraviti naizmeničnu struju. Slušao sam ga jedno petnaestak minuta, za to vreme sam dva-tri puta zevnuo da mu dam do znanja da je dosadan i na kraju sam mu rekao: ''Slušaj Tomi! Ti bi trebao da pronadješ gramofon. Vrtiš jedno te isto k'o gramofonska ploča.
Možda si ti i pronašao sijalicu, ali ona glavna svećica, u tvojoj glavi, nikako da ti upali. Kako da ti objasnim ono što ne možeš da shvatiš?'' Nešto slično mi se i danas dešava. Mnogi ne mogu da shvate šta im pričam. Kažem mnogi, ali ne svi. Neki me i podržavaju. A da sam u pravu izneću podatak da sam pronašao Pupina. Da, da – Pupina! Živi u Malom Idjošu. Doduše, njemu nije trebalo da padne sa trećeg sprata da shvati ko je, njega je udario kamion. Ali, od kada sam saznao za njega u stalnom smo kontaktu i razmenjujemo ideje. Rešili smo da se podelimo. Ja ću u Ameriku, a on će ostati ovde, u zemlji, pošto ima vulkanizersku radnju pa ne bi da je napušta. Ali nema veze. To ništa ne menja. Bićemo u kontaktu, to je sigurno. A sad posle malo dužeg uvoda, iako je poznato da nisam pričljiv, ali večeras sam nekako pun emocija da predjem na ono glavno. I samo da ne zaboravim da pozdravim prethodnog govornika, gospodina Valensu, i da izrazim žaljenje što mu je struja isključena, jer da sam znao da će tako raditi sa strujom ne bih je ni izmislio. Lično mu se izvinjavam i perem ruke od svega toga. A ovaj doživljaj koji ću vam ispričati gotovo je neverovatan i možda najbolji od večeras ispričanih. Rešio sam da vam ga ispričam samo radi nagrade, jer su mi pare potrebne za put u Ameriku. Eto, ja sam bar iskren, inače ga sigurno ne bih ispričao.
A sam dogadjaj se desio, sećam se, negde početkom oktobra dvehiljadite. Bilo je to kod nas u Beogradu. Neka velika gužva u gradu. Nisi mogao ulicom da prodješ. Ja krenuo da kupim neke stvari za jedan moj eksperiment, ali nemam sreće. Gde god hoću da udjem - sve zatvoreno. I na svakoj radnji isto. Na vratima piše: ''Zatvoreno zbog kradje!'' Pravo da vam kažem ništa mi nije bilo jasno. I gde je tu policija? Ko je uspeo da pokrade tolike radnje? Taj mora da je bio mnogo veliki lopov. I tako idem od jedne do druge radnje, sudaram se sa prolaznicima i pravo da vam kažem ne znam ni gde sam krenuo. Ustvari, sve me to malo zbunilo. Neki nose mikrofone, drugi fotelje, a jedan zamislite – sliku Save Šumanovića. Pa gde to nalaze kad su sve radnje zatvorene? Zaustavim jednog mladića, baš da vidim koja to radnja radi, a on mi objasni da u Skupštini ima svega i svačega i to koliko hoćeš, a što je glavno niko ti ne brani da izabereš nešto po svom izboru. Eto, on se odlučio za stolicu predsednika Parlamenta. Kaže, samo jedno dva dana da sedi u njoj da ga komšije vide pa će vratiti. Rastadosmo se mi i ja se nešto mislim bolje da ja bežim iz te zbrke i krenem ka Dedinju. U tom izbi iz neke uličice jedna grupa ljudi i ja im se priključih. Jedan na čelu peva: ''Idemo na Dedinje!'', a ostali ponavljaju. Ja se nekako osvrćem, vidim da se stalno novi priključuju i da je grupa postala gomila. Oni otpozadi me stalno guraju i tiskaju tako da sam na kraju izbio na čelo kolone. Negde u blizini Tolstojeve sačeka nas kordon policije. Kažu – ne može dalje. Naredjenje. Oni bi pustili, ali takvo je naredjenje. A zna se šta je naredjenje za policajca. Ako treba u vatru, u vatru. Oni iza mene viču: ''Dobićete batine!'', a policija već izvadila palice. Priznaćete vrlo neprijatna situacija. Pogotovo za mene. Ja sam naučnik. Ja prezirem nasilje. Gledam šta mi je pametno činiti, pa pridjem komandiru i šapnem mu na uvo da ovi iza mene ne čuju: ''Ja sam Nikola Tesla!''. Komandir, pametan neki čovek, odmah je shvatio o čemu se radi i naredio da me  propuste. Doduše, čuo sam ga kad je rekao: ''Pusti ovog, to im je predstavnik!'', ali su zato oni iz gomile zaurlali za mnom: ''Izdaja! Izdaja!''. Meni je u tom trenutku bilo najvažnije da što pre odem odatle. Imam ja svoje ideje. Nemam vremena za gubljenje. Ali ne biva uvek onako kako hoćemo. Nisam prošao ni stotinak metara kad vidim sedi u parku jedan naš poznati političar okružen telohraniteljima. Ne bih ime da mu spomenem jer sam čuo da je jednog novinara tužio što je napisao da je uhapšen, drugog što je rekao da je u zatvoru, a trećeg što ga je slikao sa lisicama. Ipak meni ne treba toliki publicitet. Zamislite samo naslov u novinama: ''Nikola Tesla na sudu!'' Strašno. I kažem vam, sav sam se naježio kad sam ga video. Ne znam zašto, noge su mi se odsekle. Ni da koraknem.
( u publici tajac! )
Tesla: A on me primetio i daje mi znak da mu pridjem. Evo ovako ( pokazuje ). Ja šta ću, pridjem. On mi reče da sednem pored njega i ja sedoh.
''Dozvolite da vam se predstavim, Nikola Tesla.'' počeh ja, a glas mi drhti. ''Drago mi je.'' reče on, ali i njemu glas drhti.
''Nikola Tesla'' nastavi ''znači tebe su poslali, ti si taj.''
''Ne, ja sam onaj, a sada sam ovaj.''
''Jesi li Srbin? Tesla mi zvuči srpski, a i poznato mi je.''
''Jesam.'' odgovorih.
''A dole, kako je?'' odjednom upita.
''Gde?'' upitah.
''U gradu!''.
''I tako, i tako!''.
''Galame li mnogo? Molim te odgovori mi sa ''da'' ili ''ne''. Nemam puno vremena, tj. kao da mi vreme nekako ističe. A do pre neki dan sam mislio da je svo vreme sveta samo moje. Dakle, da ili ne?''
''Jo!'' odgovorih ja.
''Šta jo?''.
''Hoću reći po.'' zbunih se.
''Pazi ga sad. Jo ili po?''
''Galame!'' priznadoh, šta ću.
''Ovde se ništa ne čuje. Tako je prijatno. Da znaš da mi se ne ide odavde. Tek sam se privikao. A traže li glavu?''
''Čiju?'' promucah.
''Sigurno traže.
Sve su to ubačeni elementi.'' nastavi on kao da nije čuo moje pitanje. ''A svakom dobronamernom čoveku je jasno da sam radio samo, i isključivo samo, u njihovom interesu.'' Ostade mi nejasno u čijem interesu – ubačenih elemenata, onih što galame, ili naroda. Ne smedoh da upitam jer je izgledao loše volje. Oboje zaćutasmo i to potraja jedno pet-šest minuta. On se uhvatio za glavu i kao da nešto razmišlja. Odjednom se okrete ka meni i upita: ''Šta da radim?''
Šta sam mogao da mu kažem, a da ga ne uvredim? Malo sam razmislio, pogledao ga u oči i jedva prevalio preko usana: ''Beži! Beži što dalje odavde!''
''Da bežim? Gde?'' zaprepasti se on.
''U Ameriku. Tamo je najbolje. I ja sam pobegao tamo pre stotinak godina. Tamo bi vas jedva dočekali!''.
''Kažeš u Ameriku?'' ponovi on.
''Ja sam tamo pronašao struju.''
''Ti si, Nikola Tesla, pronašao struju?'' upita razmišljajući nešto. ''Kakva šteta. Kažeš pre stotinak godina. Samo trebao si da izmisliš nešto po čemu bi te čovečanstvo pamtilo. Nešto za razbijanje demonstracija. Neki pendrek koji ne ostavlja masnice. A ti struju. Eto kako naši najbolji ljudi propadnu na zapadu.''
Ja se zacrvenih. Došlo mi da se izvinim i da kažem da ću sigurno nešto slično pronaći, ali me on prekide: ''Ma jebeš ove golje. Jebeš politiku. Idem da ljuljam unuka!''
I stvarno ustade i krete, a telohranitelji odmah za njim, ali se zaustavi kao da se nečeg setio. ''Znaš šta?
Ako si ti Nikola Tesla, ja sam onda Slobodan Milošević!''.
''Malo morgen si ti Slobodan Milošević'' htedoh da mu kažem, ali se predomislih ''Video sam ga na televiziji. Znam kako izgleda. Gospodin čovek, a ne kao ti.'' Gledajući ga kako odlazi shvatih da me nije prepoznao. A imao sam puno toga da mu kažem, da mu izložim neke svoje ideje, ali izgleda da je imao preča posla. Posle tog dogadjaja, svima kojima sam pričao mislili su da lažem. Zato sam rešio da vama ispričam pa sami prosudite. Eto, ja toliko i nadam se da će nagrada pripasti meni. A', da ne zaboravim. Poslušao me je. Otišao je u inostranstvo.( aplauz! )

 

                                                     ************






 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb