Vojin blog

Kića ...Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

voja | 18 April, 2008 19:56

Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

                                                                                  

( Radnja – takmičenje u laganju )

 

Kića:Poštovane dame i gospodo, seljaci i seljanke, a i vi ostali dokoni svete. Ono što ću vam sada ispričati potpuno je neverovatno, ali je živa istina. Zovem se Mića Marinković zvani Kića. Bio sam najbolji prijatelj pokojnog pevača Jabučila, i pokojnog gitariste Tandrčka, i pokojnog ovog i onog. Uostalom mnogo sam pokojnih poznavao, ali su svi sada mrtvi pa nema ko da posvedoči. Au, da. Zamalo da zaboravim Tomu Zdravkovića, Bog da mu dušu prosti. (krsti se). I to kažem. Svi su pokojni, a ovi što su živi beže od mene kao djavo od krsta, prave se da me ne vide. Ni '' zdravo '' neće da mi kažu, a toliko sam učinio za njih. Toliko sam im hitova napisao. Zvezde od njih napravio. Ako ste čuli ovu novu što je peva jedna naša poznata pop dens grupa: '' Na šporetu kuva mi se supa, a u supi pilence se kupa'' - e, to je moja pesma. Ali avaj. Ko to da prizna? Svi kradu i potpisuju kao da je njihovo. Kad se to jednom pročuje onda svi navale. A pročulo se, pročulo. Naravno medju muzičkim svetom. Vi to još niste čuli,  to sam siguran. Elem! Iako je ovo festival lažova ja sam ovde, takoreći, zalutao, jer ja ću vam ispričati istinu i samo istinu. Tako da sam ja van konkurencije. Molim žiri da ovo uvaži. A šta se pročulo? Već sada u publici vidim neke neverne Tome koji se pitaju šta se to pročulo i da li je to istina. A ja vam se poštovana publiko kunem (tu stavlja ruku na srce) svim svojim tekstovima da je sve istina. Ne verujete? E, onda slušajte kako je sve počelo...

          Jedno jutro, negde krajem osamdesetih prošlog veka, sedim ja u ''Moskvi'' i srčem prvu jutarnju kafu, a sećam se da je bilo negde izmedju deset i pola jedanaest kad  - cap, pravo za moj sto sede jedan poznati umetnik da mu sada ime ne spominjem.

Publika:Kaži, kaži!!!

Kića:A što da i ne kažem. I nije to neka velika tajna. Svi ste čuli za njega. Bora.

Publika:Je l Djordjević?

Kića:Djordjević nego ko.. Vidim da je negde bančio celu noć, stavio tamne cvikere da sakrije podočnjake. Ni da me pita da sedne, ni da li je slobodno nego pravo ono što se kaže '' s neba pa u rebra ''. Zamalo sam ispustio šoljicu kada me je tresnuo onom svojom ručerdom po ledjima. Pa gde si Kićo, legendo? Šta ima novo? Pišeš li,radiš li?'' Ja šta ću, onako iz kurtoazije klimnem glavom da dam do znanja da je tu i nastavim da gledam kako lepe žene prolaze kroz grad (i to je moja pesma, ali samo prvi stih), a Bora razvezao pa ne staje. Te vidi šta se dešava, te ovo, te ono. Narod neza-dovoljan, opšti haos, nemaštinа. Kad vidi kako narod živi ni njemu se ne radi. Gubi volju. Inspiraciju je kaže već davno izgubio.Tiraži počeli da mu padaju, a on ne zna o čemu da piše. Nema više tema za zezanje. Dolaze teška vremena. Po celu noć šeta po stanu i lupa glavu (tu mi je pokazao neku masnicu na čelu, ko zna gde ju je zaradio), ali ideje niodkud. Ja, pravo da vam kažem, jednim uvom ga slušam, ali ovo drugo me baš zabole, vidim da ću teško da ga otkačim, pa hajde da i ja nešto kažem, tek onako:

'' Jeste Boro, potpuno si u pravu.''odgovaram mu ali pogled ne skidam sa lepih žena što prolaze kroz grad.- '' Vremena su teška, a još teža će doći. Ali andjele moj tu mu se familijarno obratih, pogledaj ovaj naš dom. (I baš tad nam je prišao neki prosjak i mi mu dadosmo po neku paru). Vidi ovoga – nastavio sam pokazujući na prosjaka – ''  pa oko nas su sve sami bogalji i prosjaci. Pogledaj ih, molim te. Slepi tumaraju po gomili. Svima su kičmu polomili, a od nas dvojice očekuju spas. ( Tu malo i njega ubacim u celu priču.). I dok mu ja tako pričam i ne gledam šta radi, on uzeo salvetu i sve zapisuje, to sam posle čuo od konobara, i samo ponavlja:

'' Tako je brate Kićo. Potpuno si u pravu. Nastavi, nastavi''.

'' Ma šta da nastavim'' odgovaram nonšalantno – '' šta ima tu da se nastavlja. Ovi, a ti znaš koji, šta je sa njihovom dušom? Ispada kao da je nemaju. Njihova duša je prokleta. Svima su stavili amove, a sebi sagradili hramove. Ma ruke su im ogrezle u krv.''  I tako ja pričam, pričam, kad odjednom primetim da Bore nema. Šmugnuo. Ma dobro je, mislim ja, bar me više neće gnjaviti. I ne mogu Vam, poštovana publiko, opisati svoje zaprepašćenje kada sam te svoje reči, koje sam onako usput prosipao u vetar, posle jedno mesec dana čuo na ''Radiju 202''. Bora daje intervju. Tu su novine, TV, radio. Javnost se uzburkala. Jedni ga hvale, drugi kude. On izjavljuje kako je sve te reči godinama nosio u sebi, kako više nije mogao da izdrži i kako je sve to kao neka bujica provalilo iz njega pa je pesmu napisao za pet minuta. Kao što predpostavljate mene ni da spomene. Jurio sam ga danima, ali avaj. Ne mogu da ga uhvatim. Te vežba, te sprema turneju, te daje intervju. Te u klozetu je, sačekajte, te izašao je iz klozeta, zakasnili ste. E, mislim se ja, sad si me zeznuo i nikad više. Ja da pričam, a ti da praviš od toga hitove, to neće moći. I zarekao sam se tada da ako mi se ikada javi i izvini ni ''d'' neću progovoriti o društvenim temama. Pričaću o medvedu Jogiju i o svom detinjstvu. I prošlo je, Boga mi, jedno par godina, ja i zaboravio na ceo slučaj, kad se opet ponavlja ista slika. Šta ti je sudbina. Što život može da udesi pa to je neverovatno. Kažem, opet sedim tako u ''Moskvi''. Lep, sunčan dan,. Gledam u lepe žene. Ispijam prvu kafu. Nešto sam, čini mi se, bio zamišljen. Razmišljao sam da li neko uopšte radi u ovoj našoj zemlji. I odjednom, ne verujem očima. Sedi Bora. Bez naočara, očigledno trezan, i ćuti. Mislim sečim je trezan, loše mu ide. Gleda negde u daljinu. Zamišljen je. Sigurno ga savest peče zbog učinjenog. Bilo mi ga je malo i žao u tom trenutku. I taman sam hteo da kažem ''ma nema vezе'' kad se naglo okrete ka meni : ''Znam Kićo, burazeru, sve znam. Ne moraš ništa da mi kažeš. Nije bilo u redu sa moje strane. Ali, jebi ga, i mene su zajebali. Rekao sam im da obavezno stave i tvoje ime uz pesmu. Priznajem da sam kriv što to nisam ispratio do kraja, ali znaš i sam koje su to obaveze. Album sam video tek kada se pojavio u prodaji. Tada je već bilo kasno. Oprosti.''

 ''Ma u redu je, Boki'' nonšalantno odgovaram, a u sebi se jedem. Da je bar malo originalniji. Ta je priča do sada toliko puta sažvakana, al' ajde. Ako ga to čini srećnim neka mu bude. I tu se ja setim šta sam se zarekao o medvedu Jogiju i mislim sedva puta da me prevedeš žednog preko vode, mnogo je.

'' Potpuno te razumem. Sve je O.K. Ma ja se i ne sećam šta sam tada pričao. Nego, kako si? Šta radiš? Ima li tezgi?''.

''Pa onako. Više pravim ove pesničke večeri. Onako moram da delim sa bendom, a ovako uzimam sam. A vidiš kakvo je vreme. Nekako ne znam o čemu da pišem. Glupo je da ti kažem, ali osećam se istrošen. Ova mašina zvana šou - biznis me nemilosrdno melje. Stalno traži još i još. A o čemu pevati kad je sve opevano? Hajde pametan si čovek (uvlači mi se), o čemu da peva jedna ovakva zvezda kao što sam ja, a da to već nije ispevano?''

Pravo da ti kažem, ne znam. Stvarno ne znam.''- nezainteresovano odgovaram.

''E, ne znaš. Ti ne znaš?''- lukavo će Bora -,''Nego nećeš. Priznaj da nećeš da kažeš jer si još ljut na mene''. I tu me značajno pogleda.

''Ma rekao sam ti Boki da nemam na šta da se ljutim. Verujem ti i bolje da promenimo temu''.

Tu smo malo zaćutali, ali Bora se ne da.''A o čemu da pričamo? O sportu? O reprezentaciji? Kako nam je bilo u vojsci?''

''Je si li voleo da gledaš crtani film o medvedu Jogiju?''- jedva sam dočekao da se prebacim na temu za koju sam verovao da je neće zloupotrebiti.

''Eh, bilo je to davno. Bio je to moj omiljeni crtać. Ali brzo sam to ostavio. U školi sam upoznao loše društvo, a posle već znaš i sam kako to ide. Prva cigara, prvo pivo…''

''Kad si počeo da pušiš?'' – prekinuo sam ga ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

Generalna | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0)

Kića ...Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

voja | 18 April, 2008 19:56

Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

                                                                                  

( Radnja – takmičenje u laganju )

 

Kića:Poštovane dame i gospodo, seljaci i seljanke, a i vi ostali dokoni svete. Ono što ću vam sada ispričati potpuno je neverovatno, ali je živa istina. Zovem se Mića Marinković zvani Kića. Bio sam najbolji prijatelj pokojnog pevača Jabučila, i pokojnog gitariste Tandrčka, i pokojnog ovog i onog. Uostalom mnogo sam pokojnih poznavao, ali su svi sada mrtvi pa nema ko da posvedoči. Au, da. Zamalo da zaboravim Tomu Zdravkovića, Bog da mu dušu prosti. (krsti se). I to kažem. Svi su pokojni, a ovi što su živi beže od mene kao djavo od krsta, prave se da me ne vide. Ni '' zdravo '' neće da mi kažu, a toliko sam učinio za njih. Toliko sam im hitova napisao. Zvezde od njih napravio. Ako ste čuli ovu novu što je peva jedna naša poznata pop dens grupa: '' Na šporetu kuva mi se supa, a u supi pilence se kupa'' - e, to je moja pesma. Ali avaj. Ko to da prizna? Svi kradu i potpisuju kao da je njihovo. Kad se to jednom pročuje onda svi navale. A pročulo se, pročulo. Naravno medju muzičkim svetom. Vi to još niste čuli,  to sam siguran. Elem! Iako je ovo festival lažova ja sam ovde, takoreći, zalutao, jer ja ću vam ispričati istinu i samo istinu. Tako da sam ja van konkurencije. Molim žiri da ovo uvaži. A šta se pročulo? Već sada u publici vidim neke neverne Tome koji se pitaju šta se to pročulo i da li je to istina. A ja vam se poštovana publiko kunem (tu stavlja ruku na srce) svim svojim tekstovima da je sve istina. Ne verujete? E, onda slušajte kako je sve počelo...

          Jedno jutro, negde krajem osamdesetih prošlog veka, sedim ja u ''Moskvi'' i srčem prvu jutarnju kafu, a sećam se da je bilo negde izmedju deset i pola jedanaest kad  - cap, pravo za moj sto sede jedan poznati umetnik da mu sada ime ne spominjem.

Publika:Kaži, kaži!!!

Kića:A što da i ne kažem. I nije to neka velika tajna. Svi ste čuli za njega. Bora.

Publika:Je l Djordjević?

Kića:Djordjević nego ko.. Vidim da je negde bančio celu noć, stavio tamne cvikere da sakrije podočnjake. Ni da me pita da sedne, ni da li je slobodno nego pravo ono što se kaže '' s neba pa u rebra ''. Zamalo sam ispustio šoljicu kada me je tresnuo onom svojom ručerdom po ledjima. Pa gde si Kićo, legendo? Šta ima novo? Pišeš li,radiš li?'' Ja šta ću, onako iz kurtoazije klimnem glavom da dam do znanja da je tu i nastavim da gledam kako lepe žene prolaze kroz grad (i to je moja pesma, ali samo prvi stih), a Bora razvezao pa ne staje. Te vidi šta se dešava, te ovo, te ono. Narod neza-dovoljan, opšti haos, nemaštinа. Kad vidi kako narod živi ni njemu se ne radi. Gubi volju. Inspiraciju je kaže već davno izgubio.Tiraži počeli da mu padaju, a on ne zna o čemu da piše. Nema više tema za zezanje. Dolaze teška vremena. Po celu noć šeta po stanu i lupa glavu (tu mi je pokazao neku masnicu na čelu, ko zna gde ju je zaradio), ali ideje niodkud. Ja, pravo da vam kažem, jednim uvom ga slušam, ali ovo drugo me baš zabole, vidim da ću teško da ga otkačim, pa hajde da i ja nešto kažem, tek onako:

'' Jeste Boro, potpuno si u pravu.''odgovaram mu ali pogled ne skidam sa lepih žena što prolaze kroz grad.- '' Vremena su teška, a još teža će doći. Ali andjele moj tu mu se familijarno obratih, pogledaj ovaj naš dom. (I baš tad nam je prišao neki prosjak i mi mu dadosmo po neku paru). Vidi ovoga – nastavio sam pokazujući na prosjaka – ''  pa oko nas su sve sami bogalji i prosjaci. Pogledaj ih, molim te. Slepi tumaraju po gomili. Svima su kičmu polomili, a od nas dvojice očekuju spas. ( Tu malo i njega ubacim u celu priču.). I dok mu ja tako pričam i ne gledam šta radi, on uzeo salvetu i sve zapisuje, to sam posle čuo od konobara, i samo ponavlja:

'' Tako je brate Kićo. Potpuno si u pravu. Nastavi, nastavi''.

'' Ma šta da nastavim'' odgovaram nonšalantno – '' šta ima tu da se nastavlja. Ovi, a ti znaš koji, šta je sa njihovom dušom? Ispada kao da je nemaju. Njihova duša je prokleta. Svima su stavili amove, a sebi sagradili hramove. Ma ruke su im ogrezle u krv.''  I tako ja pričam, pričam, kad odjednom primetim da Bore nema. Šmugnuo. Ma dobro je, mislim ja, bar me više neće gnjaviti. I ne mogu Vam, poštovana publiko, opisati svoje zaprepašćenje kada sam te svoje reči, koje sam onako usput prosipao u vetar, posle jedno mesec dana čuo na ''Radiju 202''. Bora daje intervju. Tu su novine, TV, radio. Javnost se uzburkala. Jedni ga hvale, drugi kude. On izjavljuje kako je sve te reči godinama nosio u sebi, kako više nije mogao da izdrži i kako je sve to kao neka bujica provalilo iz njega pa je pesmu napisao za pet minuta. Kao što predpostavljate mene ni da spomene. Jurio sam ga danima, ali avaj. Ne mogu da ga uhvatim. Te vežba, te sprema turneju, te daje intervju. Te u klozetu je, sačekajte, te izašao je iz klozeta, zakasnili ste. E, mislim se ja, sad si me zeznuo i nikad više. Ja da pričam, a ti da praviš od toga hitove, to neće moći. I zarekao sam se tada da ako mi se ikada javi i izvini ni ''d'' neću progovoriti o društvenim temama. Pričaću o medvedu Jogiju i o svom detinjstvu. I prošlo je, Boga mi, jedno par godina, ja i zaboravio na ceo slučaj, kad se opet ponavlja ista slika. Šta ti je sudbina. Što život može da udesi pa to je neverovatno. Kažem, opet sedim tako u ''Moskvi''. Lep, sunčan dan,. Gledam u lepe žene. Ispijam prvu kafu. Nešto sam, čini mi se, bio zamišljen. Razmišljao sam da li neko uopšte radi u ovoj našoj zemlji. I odjednom, ne verujem očima. Sedi Bora. Bez naočara, očigledno trezan, i ćuti. Mislim sečim je trezan, loše mu ide. Gleda negde u daljinu. Zamišljen je. Sigurno ga savest peče zbog učinjenog. Bilo mi ga je malo i žao u tom trenutku. I taman sam hteo da kažem ''ma nema vezе'' kad se naglo okrete ka meni : ''Znam Kićo, burazeru, sve znam. Ne moraš ništa da mi kažeš. Nije bilo u redu sa moje strane. Ali, jebi ga, i mene su zajebali. Rekao sam im da obavezno stave i tvoje ime uz pesmu. Priznajem da sam kriv što to nisam ispratio do kraja, ali znaš i sam koje su to obaveze. Album sam video tek kada se pojavio u prodaji. Tada je već bilo kasno. Oprosti.''

 ''Ma u redu je, Boki'' nonšalantno odgovaram, a u sebi se jedem. Da je bar malo originalniji. Ta je priča do sada toliko puta sažvakana, al' ajde. Ako ga to čini srećnim neka mu bude. I tu se ja setim šta sam se zarekao o medvedu Jogiju i mislim sedva puta da me prevedeš žednog preko vode, mnogo je.

'' Potpuno te razumem. Sve je O.K. Ma ja se i ne sećam šta sam tada pričao. Nego, kako si? Šta radiš? Ima li tezgi?''.

''Pa onako. Više pravim ove pesničke večeri. Onako moram da delim sa bendom, a ovako uzimam sam. A vidiš kakvo je vreme. Nekako ne znam o čemu da pišem. Glupo je da ti kažem, ali osećam se istrošen. Ova mašina zvana šou - biznis me nemilosrdno melje. Stalno traži još i još. A o čemu pevati kad je sve opevano? Hajde pametan si čovek (uvlači mi se), o čemu da peva jedna ovakva zvezda kao što sam ja, a da to već nije ispevano?''

Pravo da ti kažem, ne znam. Stvarno ne znam.''- nezainteresovano odgovaram.

''E, ne znaš. Ti ne znaš?''- lukavo će Bora -,''Nego nećeš. Priznaj da nećeš da kažeš jer si još ljut na mene''. I tu me značajno pogleda.

''Ma rekao sam ti Boki da nemam na šta da se ljutim. Verujem ti i bolje da promenimo temu''.

Tu smo malo zaćutali, ali Bora se ne da.''A o čemu da pričamo? O sportu? O reprezentaciji? Kako nam je bilo u vojsci?''

''Je si li voleo da gledaš crtani film o medvedu Jogiju?''- jedva sam dočekao da se prebacim na temu za koju sam verovao da je neće zloupotrebiti.

''Eh, bilo je to davno. Bio je to moj omiljeni crtać. Ali brzo sam to ostavio. U školi sam upoznao loše društvo, a posle već znaš i sam kako to ide. Prva cigara, prvo pivo…''

''Kad si počeo da pušiš?'' – prekinuo sam ga ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

Generalna | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Kića ...Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

voja | 18 April, 2008 19:56

Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

                                                                                  

( Radnja – takmičenje u laganju )

 

Kića:Poštovane dame i gospodo, seljaci i seljanke, a i vi ostali dokoni svete. Ono što ću vam sada ispričati potpuno je neverovatno, ali je živa istina. Zovem se Mića Marinković zvani Kića. Bio sam najbolji prijatelj pokojnog pevača Jabučila, i pokojnog gitariste Tandrčka, i pokojnog ovog i onog. Uostalom mnogo sam pokojnih poznavao, ali su svi sada mrtvi pa nema ko da posvedoči. Au, da. Zamalo da zaboravim Tomu Zdravkovića, Bog da mu dušu prosti. (krsti se). I to kažem. Svi su pokojni, a ovi što su živi beže od mene kao djavo od krsta, prave se da me ne vide. Ni '' zdravo '' neće da mi kažu, a toliko sam učinio za njih. Toliko sam im hitova napisao. Zvezde od njih napravio. Ako ste čuli ovu novu što je peva jedna naša poznata pop dens grupa: '' Na šporetu kuva mi se supa, a u supi pilence se kupa'' - e, to je moja pesma. Ali avaj. Ko to da prizna? Svi kradu i potpisuju kao da je njihovo. Kad se to jednom pročuje onda svi navale. A pročulo se, pročulo. Naravno medju muzičkim svetom. Vi to još niste čuli,  to sam siguran. Elem! Iako je ovo festival lažova ja sam ovde, takoreći, zalutao, jer ja ću vam ispričati istinu i samo istinu. Tako da sam ja van konkurencije. Molim žiri da ovo uvaži. A šta se pročulo? Već sada u publici vidim neke neverne Tome koji se pitaju šta se to pročulo i da li je to istina. A ja vam se poštovana publiko kunem (tu stavlja ruku na srce) svim svojim tekstovima da je sve istina. Ne verujete? E, onda slušajte kako je sve počelo...

          Jedno jutro, negde krajem osamdesetih prošlog veka, sedim ja u ''Moskvi'' i srčem prvu jutarnju kafu, a sećam se da je bilo negde izmedju deset i pola jedanaest kad  - cap, pravo za moj sto sede jedan poznati umetnik da mu sada ime ne spominjem.

Publika:Kaži, kaži!!!

Kića:A što da i ne kažem. I nije to neka velika tajna. Svi ste čuli za njega. Bora.

Publika:Je l Djordjević?

Kića:Djordjević nego ko.. Vidim da je negde bančio celu noć, stavio tamne cvikere da sakrije podočnjake. Ni da me pita da sedne, ni da li je slobodno nego pravo ono što se kaže '' s neba pa u rebra ''. Zamalo sam ispustio šoljicu kada me je tresnuo onom svojom ručerdom po ledjima. Pa gde si Kićo, legendo? Šta ima novo? Pišeš li,radiš li?'' Ja šta ću, onako iz kurtoazije klimnem glavom da dam do znanja da je tu i nastavim da gledam kako lepe žene prolaze kroz grad (i to je moja pesma, ali samo prvi stih), a Bora razvezao pa ne staje. Te vidi šta se dešava, te ovo, te ono. Narod neza-dovoljan, opšti haos, nemaštinа. Kad vidi kako narod živi ni njemu se ne radi. Gubi volju. Inspiraciju je kaže već davno izgubio.Tiraži počeli da mu padaju, a on ne zna o čemu da piše. Nema više tema za zezanje. Dolaze teška vremena. Po celu noć šeta po stanu i lupa glavu (tu mi je pokazao neku masnicu na čelu, ko zna gde ju je zaradio), ali ideje niodkud. Ja, pravo da vam kažem, jednim uvom ga slušam, ali ovo drugo me baš zabole, vidim da ću teško da ga otkačim, pa hajde da i ja nešto kažem, tek onako:

'' Jeste Boro, potpuno si u pravu.''odgovaram mu ali pogled ne skidam sa lepih žena što prolaze kroz grad.- '' Vremena su teška, a još teža će doći. Ali andjele moj tu mu se familijarno obratih, pogledaj ovaj naš dom. (I baš tad nam je prišao neki prosjak i mi mu dadosmo po neku paru). Vidi ovoga – nastavio sam pokazujući na prosjaka – ''  pa oko nas su sve sami bogalji i prosjaci. Pogledaj ih, molim te. Slepi tumaraju po gomili. Svima su kičmu polomili, a od nas dvojice očekuju spas. ( Tu malo i njega ubacim u celu priču.). I dok mu ja tako pričam i ne gledam šta radi, on uzeo salvetu i sve zapisuje, to sam posle čuo od konobara, i samo ponavlja:

'' Tako je brate Kićo. Potpuno si u pravu. Nastavi, nastavi''.

'' Ma šta da nastavim'' odgovaram nonšalantno – '' šta ima tu da se nastavlja. Ovi, a ti znaš koji, šta je sa njihovom dušom? Ispada kao da je nemaju. Njihova duša je prokleta. Svima su stavili amove, a sebi sagradili hramove. Ma ruke su im ogrezle u krv.''  I tako ja pričam, pričam, kad odjednom primetim da Bore nema. Šmugnuo. Ma dobro je, mislim ja, bar me više neće gnjaviti. I ne mogu Vam, poštovana publiko, opisati svoje zaprepašćenje kada sam te svoje reči, koje sam onako usput prosipao u vetar, posle jedno mesec dana čuo na ''Radiju 202''. Bora daje intervju. Tu su novine, TV, radio. Javnost se uzburkala. Jedni ga hvale, drugi kude. On izjavljuje kako je sve te reči godinama nosio u sebi, kako više nije mogao da izdrži i kako je sve to kao neka bujica provalilo iz njega pa je pesmu napisao za pet minuta. Kao što predpostavljate mene ni da spomene. Jurio sam ga danima, ali avaj. Ne mogu da ga uhvatim. Te vežba, te sprema turneju, te daje intervju. Te u klozetu je, sačekajte, te izašao je iz klozeta, zakasnili ste. E, mislim se ja, sad si me zeznuo i nikad više. Ja da pričam, a ti da praviš od toga hitove, to neće moći. I zarekao sam se tada da ako mi se ikada javi i izvini ni ''d'' neću progovoriti o društvenim temama. Pričaću o medvedu Jogiju i o svom detinjstvu. I prošlo je, Boga mi, jedno par godina, ja i zaboravio na ceo slučaj, kad se opet ponavlja ista slika. Šta ti je sudbina. Što život može da udesi pa to je neverovatno. Kažem, opet sedim tako u ''Moskvi''. Lep, sunčan dan,. Gledam u lepe žene. Ispijam prvu kafu. Nešto sam, čini mi se, bio zamišljen. Razmišljao sam da li neko uopšte radi u ovoj našoj zemlji. I odjednom, ne verujem očima. Sedi Bora. Bez naočara, očigledno trezan, i ćuti. Mislim sečim je trezan, loše mu ide. Gleda negde u daljinu. Zamišljen je. Sigurno ga savest peče zbog učinjenog. Bilo mi ga je malo i žao u tom trenutku. I taman sam hteo da kažem ''ma nema vezе'' kad se naglo okrete ka meni : ''Znam Kićo, burazeru, sve znam. Ne moraš ništa da mi kažeš. Nije bilo u redu sa moje strane. Ali, jebi ga, i mene su zajebali. Rekao sam im da obavezno stave i tvoje ime uz pesmu. Priznajem da sam kriv što to nisam ispratio do kraja, ali znaš i sam koje su to obaveze. Album sam video tek kada se pojavio u prodaji. Tada je već bilo kasno. Oprosti.''

 ''Ma u redu je, Boki'' nonšalantno odgovaram, a u sebi se jedem. Da je bar malo originalniji. Ta je priča do sada toliko puta sažvakana, al' ajde. Ako ga to čini srećnim neka mu bude. I tu se ja setim šta sam se zarekao o medvedu Jogiju i mislim sedva puta da me prevedeš žednog preko vode, mnogo je.

'' Potpuno te razumem. Sve je O.K. Ma ja se i ne sećam šta sam tada pričao. Nego, kako si? Šta radiš? Ima li tezgi?''.

''Pa onako. Više pravim ove pesničke večeri. Onako moram da delim sa bendom, a ovako uzimam sam. A vidiš kakvo je vreme. Nekako ne znam o čemu da pišem. Glupo je da ti kažem, ali osećam se istrošen. Ova mašina zvana šou - biznis me nemilosrdno melje. Stalno traži još i još. A o čemu pevati kad je sve opevano? Hajde pametan si čovek (uvlači mi se), o čemu da peva jedna ovakva zvezda kao što sam ja, a da to već nije ispevano?''

Pravo da ti kažem, ne znam. Stvarno ne znam.''- nezainteresovano odgovaram.

''E, ne znaš. Ti ne znaš?''- lukavo će Bora -,''Nego nećeš. Priznaj da nećeš da kažeš jer si još ljut na mene''. I tu me značajno pogleda.

''Ma rekao sam ti Boki da nemam na šta da se ljutim. Verujem ti i bolje da promenimo temu''.

Tu smo malo zaćutali, ali Bora se ne da.''A o čemu da pričamo? O sportu? O reprezentaciji? Kako nam je bilo u vojsci?''

''Je si li voleo da gledaš crtani film o medvedu Jogiju?''- jedva sam dočekao da se prebacim na temu za koju sam verovao da je neće zloupotrebiti.

''Eh, bilo je to davno. Bio je to moj omiljeni crtać. Ali brzo sam to ostavio. U školi sam upoznao loše društvo, a posle već znaš i sam kako to ide. Prva cigara, prvo pivo…''

''Kad si počeo da pušiš?'' – prekinuo sam ga ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

Generalna | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Kića...

voja | 18 April, 2008 19:19

Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

                                                                                  

( Radnja – takmičenje u laganju )

 

Kića:Poštovane dame i gospodo, seljaci i seljanke, a i vi ostali dokoni svete. Ono što ću vam sada ispričati potpuno je neverovatno, ali je živa istina. Zovem se Mića Marinković zvani Kića. Bio sam najbolji prijatelj pokojnog pevača Jabučila, i pokojnog gitariste Tandrčka, i pokojnog ovog i onog. Uostalom mnogo sam pokojnih poznavao, ali su svi sada mrtvi pa nema ko da posvedoči. Au, da. Zamalo da zaboravim Tomu Zdravkovića, Bog da mu dušu prosti. (krsti se). I to kažem. Svi su pokojni, a ovi što su živi beže od mene kao djavo od krsta, prave se da me ne vide. Ni '' zdravo '' neće da mi kažu, a toliko sam učinio za njih. Toliko sam im hitova napisao. Zvezde od njih napravio. Ako ste čuli ovu novu što je peva jedna naša poznata pop dens grupa: '' Na šporetu kuva mi se supa, a u supi pilence se kupa'' - e, to je moja pesma. Ali avaj. Ko to da prizna? Svi kradu i potpisuju kao da je njihovo. Kad se to jednom pročuje onda svi navale. A pročulo se, pročulo. Naravno medju muzičkim svetom. Vi to još niste čuli,  to sam siguran. Elem! Iako je ovo festival lažova ja sam ovde, takoreći, zalutao, jer ja ću vam ispričati istinu i samo istinu. Tako da sam ja van konkurencije. Molim žiri da ovo uvaži. A šta se pročulo? Već sada u publici vidim neke neverne Tome koji se pitaju šta se to pročulo i da li je to istina. A ja vam se poštovana publiko kunem (tu stavlja ruku na srce) svim svojim tekstovima da je sve istina. Ne verujete? E, onda slušajte kako je sve počelo...

          Jedno jutro, negde krajem osamdesetih prošlog veka, sedim ja u ''Moskvi'' i srčem prvu jutarnju kafu, a sećam se da je bilo negde izmedju deset i pola jedanaest kad  - cap, pravo za moj sto sede jedan poznati umetnik da mu sada ime ne spominjem.

Publika:Kaži, kaži!!!

Kića:A što da i ne kažem. I nije to neka velika tajna. Svi ste čuli za njega. Bora.

Publika:Je l Djordjević?

Kića:Djordjević nego ko.. Vidim da je negde bančio celu noć, stavio tamne cvikere da sakrije podočnjake. Ni da me pita da sedne, ni da li je slobodno nego pravo ono što se kaže '' s neba pa u rebra ''. Zamalo sam ispustio šoljicu kada me je tresnuo onom svojom ručerdom po ledjima. Pa gde si Kićo, legendo? Šta ima novo? Pišeš li,radiš li?'' Ja šta ću, onako iz kurtoazije klimnem glavom da dam do znanja da je tu i nastavim da gledam kako lepe žene prolaze kroz grad (i to je moja pesma, ali samo prvi stih), a Bora razvezao pa ne staje. Te vidi šta se dešava, te ovo, te ono. Narod neza-dovoljan, opšti haos, nemaštinа. Kad vidi kako narod živi ni njemu se ne radi. Gubi volju. Inspiraciju je kaže već davno izgubio.Tiraži počeli da mu padaju, a on ne zna o čemu da piše. Nema više tema za zezanje. Dolaze teška vremena. Po celu noć šeta po stanu i lupa glavu (tu mi je pokazao neku masnicu na čelu, ko zna gde ju je zaradio), ali ideje niodkud. Ja, pravo da vam kažem, jednim uvom ga slušam, ali ovo drugo me baš zabole, vidim da ću teško da ga otkačim, pa hajde da i ja nešto kažem, tek onako:

'' Jeste Boro, potpuno si u pravu.''odgovaram mu ali pogled ne skidam sa lepih žena što prolaze kroz grad.- '' Vremena su teška, a još teža će doći. Ali andjele moj tu mu se familijarno obratih, pogledaj ovaj naš dom. (I baš tad nam je prišao neki prosjak i mi mu dadosmo po neku paru). Vidi ovoga – nastavio sam pokazujući na prosjaka – ''  pa oko nas su sve sami bogalji i prosjaci. Pogledaj ih, molim te. Slepi tumaraju po gomili. Svima su kičmu polomili, a od nas dvojice očekuju spas. ( Tu malo i njega ubacim u celu priču.). I dok mu ja tako pričam i ne gledam šta radi, on uzeo salvetu i sve zapisuje, to sam posle čuo od konobara, i samo ponavlja:

'' Tako je brate Kićo. Potpuno si u pravu. Nastavi, nastavi''.

'' Ma šta da nastavim'' odgovaram nonšalantno – '' šta ima tu da se nastavlja. Ovi, a ti znaš koji, šta je sa njihovom dušom? Ispada kao da je nemaju. Njihova duša je prokleta. Svima su stavili amove, a sebi sagradili hramove. Ma ruke su im ogrezle u krv.''  I tako ja pričam, pričam, kad odjednom primetim da Bore nema. Šmugnuo. Ma dobro je, mislim ja, bar me više neće gnjaviti. I ne mogu Vam, poštovana publiko, opisati svoje zaprepašćenje kada sam te svoje reči, koje sam onako usput prosipao u vetar, posle jedno mesec dana čuo na ''Radiju 202''. Bora daje intervju. Tu su novine, TV, radio. Javnost se uzburkala. Jedni ga hvale, drugi kude. On izjavljuje kako je sve te reči godinama nosio u sebi, kako više nije mogao da izdrži i kako je sve to kao neka bujica provalilo iz njega pa je pesmu napisao za pet minuta. Kao što predpostavljate mene ni da spomene. Jurio sam ga danima, ali avaj. Ne mogu da ga uhvatim. Te vežba, te sprema turneju, te daje intervju. Te u klozetu je, sačekajte, te izašao je iz klozeta, zakasnili ste. E, mislim se ja, sad si me zeznuo i nikad više. Ja da pričam, a ti da praviš od toga hitove, to neće moći. I zarekao sam se tada da ako mi se ikada javi i izvini ni ''d'' neću progovoriti o društvenim temama. Pričaću o medvedu Jogiju i o svom detinjstvu. I prošlo je, Boga mi, jedno par godina, ja i zaboravio na ceo slučaj, kad se opet ponavlja ista slika. Šta ti je sudbina. Što život može da udesi pa to je neverovatno. Kažem, opet sedim tako u ''Moskvi''. Lep, sunčan dan,. Gledam u lepe žene. Ispijam prvu kafu. Nešto sam, čini mi se, bio zamišljen. Razmišljao sam da li neko uopšte radi u ovoj našoj zemlji. I odjednom, ne verujem očima. Sedi Bora. Bez naočara, očigledno trezan, i ćuti. Mislim sečim je trezan, loše mu ide. Gleda negde u daljinu. Zamišljen je. Sigurno ga savest peče zbog učinjenog. Bilo mi ga je malo i žao u tom trenutku. I taman sam hteo da kažem ''ma nema vezе'' kad se naglo okrete ka meni : ''Znam Kićo, burazeru, sve znam. Ne moraš ništa da mi kažeš. Nije bilo u redu sa moje strane. Ali, jebi ga, i mene su zajebali. Rekao sam im da obavezno stave i tvoje ime uz pesmu. Priznajem da sam kriv što to nisam ispratio do kraja, ali znaš i sam koje su to obaveze. Album sam video tek kada se pojavio u prodaji. Tada je već bilo kasno. Oprosti.''

 ''Ma u redu je, Boki'' nonšalantno odgovaram, a u sebi se jedem. Da je bar malo originalniji. Ta je priča do sada toliko puta sažvakana, al' ajde. Ako ga to čini srećnim neka mu bude. I tu se ja setim šta sam se zarekao o medvedu Jogiju i mislim sedva puta da me prevedeš žednog preko vode, mnogo je.

'' Potpuno te razumem. Sve je O.K. Ma ja se i ne sećam šta sam tada pričao. Nego, kako si? Šta radiš? Ima li tezgi?''.

''Pa onako. Više pravim ove pesničke večeri. Onako moram da delim sa bendom, a ovako uzimam sam. A vidiš kakvo je vreme. Nekako ne znam o čemu da pišem. Glupo je da ti kažem, ali osećam se istrošen. Ova mašina zvana šou - biznis me nemilosrdno melje. Stalno traži još i još. A o čemu pevati kad je sve opevano? Hajde pametan si čovek (uvlači mi se), o čemu da peva jedna ovakva zvezda kao što sam ja, a da to već nije ispevano?''

Pravo da ti kažem, ne znam. Stvarno ne znam.''- nezainteresovano odgovaram.

''E, ne znaš. Ti ne znaš?''- lukavo će Bora -,''Nego nećeš. Priznaj da nećeš da kažeš jer si još ljut na mene''. I tu me značajno pogleda.

''Ma rekao sam ti Boki da nemam na šta da se ljutim. Verujem ti i bolje da promenimo temu''.

Tu smo malo zaćutali, ali Bora se ne da.''A o čemu da pričamo? O sportu? O reprezentaciji? Kako nam je bilo u vojsci?''

''Je si li voleo da gledaš crtani film o medvedu Jogiju?''- jedva sam dočekao da se prebacim na temu za koju sam verovao da je neće zloupotrebiti.

''Eh, bilo je to davno. Bio je to moj omiljeni crtać. Ali brzo sam to ostavio. U školi sam upoznao loše društvo, a posle već znaš i sam kako to ide. Prva cigara, prvo pivo…''

''Kad si počeo da pušiš?'' – prekinuo sam ga ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

Generalna | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb