Vojin blog

Kića ...Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

voja | 18 April, 2008 19:56

Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

                                                                                  

( Radnja – takmičenje u laganju )

 

Kića:Poštovane dame i gospodo, seljaci i seljanke, a i vi ostali dokoni svete. Ono što ću vam sada ispričati potpuno je neverovatno, ali je živa istina. Zovem se Mića Marinković zvani Kića. Bio sam najbolji prijatelj pokojnog pevača Jabučila, i pokojnog gitariste Tandrčka, i pokojnog ovog i onog. Uostalom mnogo sam pokojnih poznavao, ali su svi sada mrtvi pa nema ko da posvedoči. Au, da. Zamalo da zaboravim Tomu Zdravkovića, Bog da mu dušu prosti. (krsti se). I to kažem. Svi su pokojni, a ovi što su živi beže od mene kao djavo od krsta, prave se da me ne vide. Ni '' zdravo '' neće da mi kažu, a toliko sam učinio za njih. Toliko sam im hitova napisao. Zvezde od njih napravio. Ako ste čuli ovu novu što je peva jedna naša poznata pop dens grupa: '' Na šporetu kuva mi se supa, a u supi pilence se kupa'' - e, to je moja pesma. Ali avaj. Ko to da prizna? Svi kradu i potpisuju kao da je njihovo. Kad se to jednom pročuje onda svi navale. A pročulo se, pročulo. Naravno medju muzičkim svetom. Vi to još niste čuli,  to sam siguran. Elem! Iako je ovo festival lažova ja sam ovde, takoreći, zalutao, jer ja ću vam ispričati istinu i samo istinu. Tako da sam ja van konkurencije. Molim žiri da ovo uvaži. A šta se pročulo? Već sada u publici vidim neke neverne Tome koji se pitaju šta se to pročulo i da li je to istina. A ja vam se poštovana publiko kunem (tu stavlja ruku na srce) svim svojim tekstovima da je sve istina. Ne verujete? E, onda slušajte kako je sve počelo...

          Jedno jutro, negde krajem osamdesetih prošlog veka, sedim ja u ''Moskvi'' i srčem prvu jutarnju kafu, a sećam se da je bilo negde izmedju deset i pola jedanaest kad  - cap, pravo za moj sto sede jedan poznati umetnik da mu sada ime ne spominjem.

Publika:Kaži, kaži!!!

Kića:A što da i ne kažem. I nije to neka velika tajna. Svi ste čuli za njega. Bora.

Publika:Je l Djordjević?

Kića:Djordjević nego ko.. Vidim da je negde bančio celu noć, stavio tamne cvikere da sakrije podočnjake. Ni da me pita da sedne, ni da li je slobodno nego pravo ono što se kaže '' s neba pa u rebra ''. Zamalo sam ispustio šoljicu kada me je tresnuo onom svojom ručerdom po ledjima. Pa gde si Kićo, legendo? Šta ima novo? Pišeš li,radiš li?'' Ja šta ću, onako iz kurtoazije klimnem glavom da dam do znanja da je tu i nastavim da gledam kako lepe žene prolaze kroz grad (i to je moja pesma, ali samo prvi stih), a Bora razvezao pa ne staje. Te vidi šta se dešava, te ovo, te ono. Narod neza-dovoljan, opšti haos, nemaštinа. Kad vidi kako narod živi ni njemu se ne radi. Gubi volju. Inspiraciju je kaže već davno izgubio.Tiraži počeli da mu padaju, a on ne zna o čemu da piše. Nema više tema za zezanje. Dolaze teška vremena. Po celu noć šeta po stanu i lupa glavu (tu mi je pokazao neku masnicu na čelu, ko zna gde ju je zaradio), ali ideje niodkud. Ja, pravo da vam kažem, jednim uvom ga slušam, ali ovo drugo me baš zabole, vidim da ću teško da ga otkačim, pa hajde da i ja nešto kažem, tek onako:

'' Jeste Boro, potpuno si u pravu.''odgovaram mu ali pogled ne skidam sa lepih žena što prolaze kroz grad.- '' Vremena su teška, a još teža će doći. Ali andjele moj tu mu se familijarno obratih, pogledaj ovaj naš dom. (I baš tad nam je prišao neki prosjak i mi mu dadosmo po neku paru). Vidi ovoga – nastavio sam pokazujući na prosjaka – ''  pa oko nas su sve sami bogalji i prosjaci. Pogledaj ih, molim te. Slepi tumaraju po gomili. Svima su kičmu polomili, a od nas dvojice očekuju spas. ( Tu malo i njega ubacim u celu priču.). I dok mu ja tako pričam i ne gledam šta radi, on uzeo salvetu i sve zapisuje, to sam posle čuo od konobara, i samo ponavlja:

'' Tako je brate Kićo. Potpuno si u pravu. Nastavi, nastavi''.

'' Ma šta da nastavim'' odgovaram nonšalantno – '' šta ima tu da se nastavlja. Ovi, a ti znaš koji, šta je sa njihovom dušom? Ispada kao da je nemaju. Njihova duša je prokleta. Svima su stavili amove, a sebi sagradili hramove. Ma ruke su im ogrezle u krv.''  I tako ja pričam, pričam, kad odjednom primetim da Bore nema. Šmugnuo. Ma dobro je, mislim ja, bar me više neće gnjaviti. I ne mogu Vam, poštovana publiko, opisati svoje zaprepašćenje kada sam te svoje reči, koje sam onako usput prosipao u vetar, posle jedno mesec dana čuo na ''Radiju 202''. Bora daje intervju. Tu su novine, TV, radio. Javnost se uzburkala. Jedni ga hvale, drugi kude. On izjavljuje kako je sve te reči godinama nosio u sebi, kako više nije mogao da izdrži i kako je sve to kao neka bujica provalilo iz njega pa je pesmu napisao za pet minuta. Kao što predpostavljate mene ni da spomene. Jurio sam ga danima, ali avaj. Ne mogu da ga uhvatim. Te vežba, te sprema turneju, te daje intervju. Te u klozetu je, sačekajte, te izašao je iz klozeta, zakasnili ste. E, mislim se ja, sad si me zeznuo i nikad više. Ja da pričam, a ti da praviš od toga hitove, to neće moći. I zarekao sam se tada da ako mi se ikada javi i izvini ni ''d'' neću progovoriti o društvenim temama. Pričaću o medvedu Jogiju i o svom detinjstvu. I prošlo je, Boga mi, jedno par godina, ja i zaboravio na ceo slučaj, kad se opet ponavlja ista slika. Šta ti je sudbina. Što život može da udesi pa to je neverovatno. Kažem, opet sedim tako u ''Moskvi''. Lep, sunčan dan,. Gledam u lepe žene. Ispijam prvu kafu. Nešto sam, čini mi se, bio zamišljen. Razmišljao sam da li neko uopšte radi u ovoj našoj zemlji. I odjednom, ne verujem očima. Sedi Bora. Bez naočara, očigledno trezan, i ćuti. Mislim sečim je trezan, loše mu ide. Gleda negde u daljinu. Zamišljen je. Sigurno ga savest peče zbog učinjenog. Bilo mi ga je malo i žao u tom trenutku. I taman sam hteo da kažem ''ma nema vezе'' kad se naglo okrete ka meni : ''Znam Kićo, burazeru, sve znam. Ne moraš ništa da mi kažeš. Nije bilo u redu sa moje strane. Ali, jebi ga, i mene su zajebali. Rekao sam im da obavezno stave i tvoje ime uz pesmu. Priznajem da sam kriv što to nisam ispratio do kraja, ali znaš i sam koje su to obaveze. Album sam video tek kada se pojavio u prodaji. Tada je već bilo kasno. Oprosti.''

 ''Ma u redu je, Boki'' nonšalantno odgovaram, a u sebi se jedem. Da je bar malo originalniji. Ta je priča do sada toliko puta sažvakana, al' ajde. Ako ga to čini srećnim neka mu bude. I tu se ja setim šta sam se zarekao o medvedu Jogiju i mislim sedva puta da me prevedeš žednog preko vode, mnogo je.

'' Potpuno te razumem. Sve je O.K. Ma ja se i ne sećam šta sam tada pričao. Nego, kako si? Šta radiš? Ima li tezgi?''.

''Pa onako. Više pravim ove pesničke večeri. Onako moram da delim sa bendom, a ovako uzimam sam. A vidiš kakvo je vreme. Nekako ne znam o čemu da pišem. Glupo je da ti kažem, ali osećam se istrošen. Ova mašina zvana šou - biznis me nemilosrdno melje. Stalno traži još i još. A o čemu pevati kad je sve opevano? Hajde pametan si čovek (uvlači mi se), o čemu da peva jedna ovakva zvezda kao što sam ja, a da to već nije ispevano?''

Pravo da ti kažem, ne znam. Stvarno ne znam.''- nezainteresovano odgovaram.

''E, ne znaš. Ti ne znaš?''- lukavo će Bora -,''Nego nećeš. Priznaj da nećeš da kažeš jer si još ljut na mene''. I tu me značajno pogleda.

''Ma rekao sam ti Boki da nemam na šta da se ljutim. Verujem ti i bolje da promenimo temu''.

Tu smo malo zaćutali, ali Bora se ne da.''A o čemu da pričamo? O sportu? O reprezentaciji? Kako nam je bilo u vojsci?''

''Je si li voleo da gledaš crtani film o medvedu Jogiju?''- jedva sam dočekao da se prebacim na temu za koju sam verovao da je neće zloupotrebiti.

''Eh, bilo je to davno. Bio je to moj omiljeni crtać. Ali brzo sam to ostavio. U školi sam upoznao loše društvo, a posle već znaš i sam kako to ide. Prva cigara, prvo pivo…''

''Kad si počeo da pušiš?'' – prekinuo sam ga ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

Generalna | Permalink | Komentari (4) | Trekbekovi (0)

Kića ...Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

voja | 18 April, 2008 19:56

Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

                                                                                  

( Radnja – takmičenje u laganju )

 

Kića:Poštovane dame i gospodo, seljaci i seljanke, a i vi ostali dokoni svete. Ono što ću vam sada ispričati potpuno je neverovatno, ali je živa istina. Zovem se Mića Marinković zvani Kića. Bio sam najbolji prijatelj pokojnog pevača Jabučila, i pokojnog gitariste Tandrčka, i pokojnog ovog i onog. Uostalom mnogo sam pokojnih poznavao, ali su svi sada mrtvi pa nema ko da posvedoči. Au, da. Zamalo da zaboravim Tomu Zdravkovića, Bog da mu dušu prosti. (krsti se). I to kažem. Svi su pokojni, a ovi što su živi beže od mene kao djavo od krsta, prave se da me ne vide. Ni '' zdravo '' neće da mi kažu, a toliko sam učinio za njih. Toliko sam im hitova napisao. Zvezde od njih napravio. Ako ste čuli ovu novu što je peva jedna naša poznata pop dens grupa: '' Na šporetu kuva mi se supa, a u supi pilence se kupa'' - e, to je moja pesma. Ali avaj. Ko to da prizna? Svi kradu i potpisuju kao da je njihovo. Kad se to jednom pročuje onda svi navale. A pročulo se, pročulo. Naravno medju muzičkim svetom. Vi to još niste čuli,  to sam siguran. Elem! Iako je ovo festival lažova ja sam ovde, takoreći, zalutao, jer ja ću vam ispričati istinu i samo istinu. Tako da sam ja van konkurencije. Molim žiri da ovo uvaži. A šta se pročulo? Već sada u publici vidim neke neverne Tome koji se pitaju šta se to pročulo i da li je to istina. A ja vam se poštovana publiko kunem (tu stavlja ruku na srce) svim svojim tekstovima da je sve istina. Ne verujete? E, onda slušajte kako je sve počelo...

          Jedno jutro, negde krajem osamdesetih prošlog veka, sedim ja u ''Moskvi'' i srčem prvu jutarnju kafu, a sećam se da je bilo negde izmedju deset i pola jedanaest kad  - cap, pravo za moj sto sede jedan poznati umetnik da mu sada ime ne spominjem.

Publika:Kaži, kaži!!!

Kića:A što da i ne kažem. I nije to neka velika tajna. Svi ste čuli za njega. Bora.

Publika:Je l Djordjević?

Kića:Djordjević nego ko.. Vidim da je negde bančio celu noć, stavio tamne cvikere da sakrije podočnjake. Ni da me pita da sedne, ni da li je slobodno nego pravo ono što se kaže '' s neba pa u rebra ''. Zamalo sam ispustio šoljicu kada me je tresnuo onom svojom ručerdom po ledjima. Pa gde si Kićo, legendo? Šta ima novo? Pišeš li,radiš li?'' Ja šta ću, onako iz kurtoazije klimnem glavom da dam do znanja da je tu i nastavim da gledam kako lepe žene prolaze kroz grad (i to je moja pesma, ali samo prvi stih), a Bora razvezao pa ne staje. Te vidi šta se dešava, te ovo, te ono. Narod neza-dovoljan, opšti haos, nemaštinа. Kad vidi kako narod živi ni njemu se ne radi. Gubi volju. Inspiraciju je kaže već davno izgubio.Tiraži počeli da mu padaju, a on ne zna o čemu da piše. Nema više tema za zezanje. Dolaze teška vremena. Po celu noć šeta po stanu i lupa glavu (tu mi je pokazao neku masnicu na čelu, ko zna gde ju je zaradio), ali ideje niodkud. Ja, pravo da vam kažem, jednim uvom ga slušam, ali ovo drugo me baš zabole, vidim da ću teško da ga otkačim, pa hajde da i ja nešto kažem, tek onako:

'' Jeste Boro, potpuno si u pravu.''odgovaram mu ali pogled ne skidam sa lepih žena što prolaze kroz grad.- '' Vremena su teška, a još teža će doći. Ali andjele moj tu mu se familijarno obratih, pogledaj ovaj naš dom. (I baš tad nam je prišao neki prosjak i mi mu dadosmo po neku paru). Vidi ovoga – nastavio sam pokazujući na prosjaka – ''  pa oko nas su sve sami bogalji i prosjaci. Pogledaj ih, molim te. Slepi tumaraju po gomili. Svima su kičmu polomili, a od nas dvojice očekuju spas. ( Tu malo i njega ubacim u celu priču.). I dok mu ja tako pričam i ne gledam šta radi, on uzeo salvetu i sve zapisuje, to sam posle čuo od konobara, i samo ponavlja:

'' Tako je brate Kićo. Potpuno si u pravu. Nastavi, nastavi''.

'' Ma šta da nastavim'' odgovaram nonšalantno – '' šta ima tu da se nastavlja. Ovi, a ti znaš koji, šta je sa njihovom dušom? Ispada kao da je nemaju. Njihova duša je prokleta. Svima su stavili amove, a sebi sagradili hramove. Ma ruke su im ogrezle u krv.''  I tako ja pričam, pričam, kad odjednom primetim da Bore nema. Šmugnuo. Ma dobro je, mislim ja, bar me više neće gnjaviti. I ne mogu Vam, poštovana publiko, opisati svoje zaprepašćenje kada sam te svoje reči, koje sam onako usput prosipao u vetar, posle jedno mesec dana čuo na ''Radiju 202''. Bora daje intervju. Tu su novine, TV, radio. Javnost se uzburkala. Jedni ga hvale, drugi kude. On izjavljuje kako je sve te reči godinama nosio u sebi, kako više nije mogao da izdrži i kako je sve to kao neka bujica provalilo iz njega pa je pesmu napisao za pet minuta. Kao što predpostavljate mene ni da spomene. Jurio sam ga danima, ali avaj. Ne mogu da ga uhvatim. Te vežba, te sprema turneju, te daje intervju. Te u klozetu je, sačekajte, te izašao je iz klozeta, zakasnili ste. E, mislim se ja, sad si me zeznuo i nikad više. Ja da pričam, a ti da praviš od toga hitove, to neće moći. I zarekao sam se tada da ako mi se ikada javi i izvini ni ''d'' neću progovoriti o društvenim temama. Pričaću o medvedu Jogiju i o svom detinjstvu. I prošlo je, Boga mi, jedno par godina, ja i zaboravio na ceo slučaj, kad se opet ponavlja ista slika. Šta ti je sudbina. Što život može da udesi pa to je neverovatno. Kažem, opet sedim tako u ''Moskvi''. Lep, sunčan dan,. Gledam u lepe žene. Ispijam prvu kafu. Nešto sam, čini mi se, bio zamišljen. Razmišljao sam da li neko uopšte radi u ovoj našoj zemlji. I odjednom, ne verujem očima. Sedi Bora. Bez naočara, očigledno trezan, i ćuti. Mislim sečim je trezan, loše mu ide. Gleda negde u daljinu. Zamišljen je. Sigurno ga savest peče zbog učinjenog. Bilo mi ga je malo i žao u tom trenutku. I taman sam hteo da kažem ''ma nema vezе'' kad se naglo okrete ka meni : ''Znam Kićo, burazeru, sve znam. Ne moraš ništa da mi kažeš. Nije bilo u redu sa moje strane. Ali, jebi ga, i mene su zajebali. Rekao sam im da obavezno stave i tvoje ime uz pesmu. Priznajem da sam kriv što to nisam ispratio do kraja, ali znaš i sam koje su to obaveze. Album sam video tek kada se pojavio u prodaji. Tada je već bilo kasno. Oprosti.''

 ''Ma u redu je, Boki'' nonšalantno odgovaram, a u sebi se jedem. Da je bar malo originalniji. Ta je priča do sada toliko puta sažvakana, al' ajde. Ako ga to čini srećnim neka mu bude. I tu se ja setim šta sam se zarekao o medvedu Jogiju i mislim sedva puta da me prevedeš žednog preko vode, mnogo je.

'' Potpuno te razumem. Sve je O.K. Ma ja se i ne sećam šta sam tada pričao. Nego, kako si? Šta radiš? Ima li tezgi?''.

''Pa onako. Više pravim ove pesničke večeri. Onako moram da delim sa bendom, a ovako uzimam sam. A vidiš kakvo je vreme. Nekako ne znam o čemu da pišem. Glupo je da ti kažem, ali osećam se istrošen. Ova mašina zvana šou - biznis me nemilosrdno melje. Stalno traži još i još. A o čemu pevati kad je sve opevano? Hajde pametan si čovek (uvlači mi se), o čemu da peva jedna ovakva zvezda kao što sam ja, a da to već nije ispevano?''

Pravo da ti kažem, ne znam. Stvarno ne znam.''- nezainteresovano odgovaram.

''E, ne znaš. Ti ne znaš?''- lukavo će Bora -,''Nego nećeš. Priznaj da nećeš da kažeš jer si još ljut na mene''. I tu me značajno pogleda.

''Ma rekao sam ti Boki da nemam na šta da se ljutim. Verujem ti i bolje da promenimo temu''.

Tu smo malo zaćutali, ali Bora se ne da.''A o čemu da pričamo? O sportu? O reprezentaciji? Kako nam je bilo u vojsci?''

''Je si li voleo da gledaš crtani film o medvedu Jogiju?''- jedva sam dočekao da se prebacim na temu za koju sam verovao da je neće zloupotrebiti.

''Eh, bilo je to davno. Bio je to moj omiljeni crtać. Ali brzo sam to ostavio. U školi sam upoznao loše društvo, a posle već znaš i sam kako to ide. Prva cigara, prvo pivo…''

''Kad si počeo da pušiš?'' – prekinuo sam ga ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

Generalna | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Kića ...Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

voja | 18 April, 2008 19:56

Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

                                                                                  

( Radnja – takmičenje u laganju )

 

Kića:Poštovane dame i gospodo, seljaci i seljanke, a i vi ostali dokoni svete. Ono što ću vam sada ispričati potpuno je neverovatno, ali je živa istina. Zovem se Mića Marinković zvani Kića. Bio sam najbolji prijatelj pokojnog pevača Jabučila, i pokojnog gitariste Tandrčka, i pokojnog ovog i onog. Uostalom mnogo sam pokojnih poznavao, ali su svi sada mrtvi pa nema ko da posvedoči. Au, da. Zamalo da zaboravim Tomu Zdravkovića, Bog da mu dušu prosti. (krsti se). I to kažem. Svi su pokojni, a ovi što su živi beže od mene kao djavo od krsta, prave se da me ne vide. Ni '' zdravo '' neće da mi kažu, a toliko sam učinio za njih. Toliko sam im hitova napisao. Zvezde od njih napravio. Ako ste čuli ovu novu što je peva jedna naša poznata pop dens grupa: '' Na šporetu kuva mi se supa, a u supi pilence se kupa'' - e, to je moja pesma. Ali avaj. Ko to da prizna? Svi kradu i potpisuju kao da je njihovo. Kad se to jednom pročuje onda svi navale. A pročulo se, pročulo. Naravno medju muzičkim svetom. Vi to još niste čuli,  to sam siguran. Elem! Iako je ovo festival lažova ja sam ovde, takoreći, zalutao, jer ja ću vam ispričati istinu i samo istinu. Tako da sam ja van konkurencije. Molim žiri da ovo uvaži. A šta se pročulo? Već sada u publici vidim neke neverne Tome koji se pitaju šta se to pročulo i da li je to istina. A ja vam se poštovana publiko kunem (tu stavlja ruku na srce) svim svojim tekstovima da je sve istina. Ne verujete? E, onda slušajte kako je sve počelo...

          Jedno jutro, negde krajem osamdesetih prošlog veka, sedim ja u ''Moskvi'' i srčem prvu jutarnju kafu, a sećam se da je bilo negde izmedju deset i pola jedanaest kad  - cap, pravo za moj sto sede jedan poznati umetnik da mu sada ime ne spominjem.

Publika:Kaži, kaži!!!

Kića:A što da i ne kažem. I nije to neka velika tajna. Svi ste čuli za njega. Bora.

Publika:Je l Djordjević?

Kića:Djordjević nego ko.. Vidim da je negde bančio celu noć, stavio tamne cvikere da sakrije podočnjake. Ni da me pita da sedne, ni da li je slobodno nego pravo ono što se kaže '' s neba pa u rebra ''. Zamalo sam ispustio šoljicu kada me je tresnuo onom svojom ručerdom po ledjima. Pa gde si Kićo, legendo? Šta ima novo? Pišeš li,radiš li?'' Ja šta ću, onako iz kurtoazije klimnem glavom da dam do znanja da je tu i nastavim da gledam kako lepe žene prolaze kroz grad (i to je moja pesma, ali samo prvi stih), a Bora razvezao pa ne staje. Te vidi šta se dešava, te ovo, te ono. Narod neza-dovoljan, opšti haos, nemaštinа. Kad vidi kako narod živi ni njemu se ne radi. Gubi volju. Inspiraciju je kaže već davno izgubio.Tiraži počeli da mu padaju, a on ne zna o čemu da piše. Nema više tema za zezanje. Dolaze teška vremena. Po celu noć šeta po stanu i lupa glavu (tu mi je pokazao neku masnicu na čelu, ko zna gde ju je zaradio), ali ideje niodkud. Ja, pravo da vam kažem, jednim uvom ga slušam, ali ovo drugo me baš zabole, vidim da ću teško da ga otkačim, pa hajde da i ja nešto kažem, tek onako:

'' Jeste Boro, potpuno si u pravu.''odgovaram mu ali pogled ne skidam sa lepih žena što prolaze kroz grad.- '' Vremena su teška, a još teža će doći. Ali andjele moj tu mu se familijarno obratih, pogledaj ovaj naš dom. (I baš tad nam je prišao neki prosjak i mi mu dadosmo po neku paru). Vidi ovoga – nastavio sam pokazujući na prosjaka – ''  pa oko nas su sve sami bogalji i prosjaci. Pogledaj ih, molim te. Slepi tumaraju po gomili. Svima su kičmu polomili, a od nas dvojice očekuju spas. ( Tu malo i njega ubacim u celu priču.). I dok mu ja tako pričam i ne gledam šta radi, on uzeo salvetu i sve zapisuje, to sam posle čuo od konobara, i samo ponavlja:

'' Tako je brate Kićo. Potpuno si u pravu. Nastavi, nastavi''.

'' Ma šta da nastavim'' odgovaram nonšalantno – '' šta ima tu da se nastavlja. Ovi, a ti znaš koji, šta je sa njihovom dušom? Ispada kao da je nemaju. Njihova duša je prokleta. Svima su stavili amove, a sebi sagradili hramove. Ma ruke su im ogrezle u krv.''  I tako ja pričam, pričam, kad odjednom primetim da Bore nema. Šmugnuo. Ma dobro je, mislim ja, bar me više neće gnjaviti. I ne mogu Vam, poštovana publiko, opisati svoje zaprepašćenje kada sam te svoje reči, koje sam onako usput prosipao u vetar, posle jedno mesec dana čuo na ''Radiju 202''. Bora daje intervju. Tu su novine, TV, radio. Javnost se uzburkala. Jedni ga hvale, drugi kude. On izjavljuje kako je sve te reči godinama nosio u sebi, kako više nije mogao da izdrži i kako je sve to kao neka bujica provalilo iz njega pa je pesmu napisao za pet minuta. Kao što predpostavljate mene ni da spomene. Jurio sam ga danima, ali avaj. Ne mogu da ga uhvatim. Te vežba, te sprema turneju, te daje intervju. Te u klozetu je, sačekajte, te izašao je iz klozeta, zakasnili ste. E, mislim se ja, sad si me zeznuo i nikad više. Ja da pričam, a ti da praviš od toga hitove, to neće moći. I zarekao sam se tada da ako mi se ikada javi i izvini ni ''d'' neću progovoriti o društvenim temama. Pričaću o medvedu Jogiju i o svom detinjstvu. I prošlo je, Boga mi, jedno par godina, ja i zaboravio na ceo slučaj, kad se opet ponavlja ista slika. Šta ti je sudbina. Što život može da udesi pa to je neverovatno. Kažem, opet sedim tako u ''Moskvi''. Lep, sunčan dan,. Gledam u lepe žene. Ispijam prvu kafu. Nešto sam, čini mi se, bio zamišljen. Razmišljao sam da li neko uopšte radi u ovoj našoj zemlji. I odjednom, ne verujem očima. Sedi Bora. Bez naočara, očigledno trezan, i ćuti. Mislim sečim je trezan, loše mu ide. Gleda negde u daljinu. Zamišljen je. Sigurno ga savest peče zbog učinjenog. Bilo mi ga je malo i žao u tom trenutku. I taman sam hteo da kažem ''ma nema vezе'' kad se naglo okrete ka meni : ''Znam Kićo, burazeru, sve znam. Ne moraš ništa da mi kažeš. Nije bilo u redu sa moje strane. Ali, jebi ga, i mene su zajebali. Rekao sam im da obavezno stave i tvoje ime uz pesmu. Priznajem da sam kriv što to nisam ispratio do kraja, ali znaš i sam koje su to obaveze. Album sam video tek kada se pojavio u prodaji. Tada je već bilo kasno. Oprosti.''

 ''Ma u redu je, Boki'' nonšalantno odgovaram, a u sebi se jedem. Da je bar malo originalniji. Ta je priča do sada toliko puta sažvakana, al' ajde. Ako ga to čini srećnim neka mu bude. I tu se ja setim šta sam se zarekao o medvedu Jogiju i mislim sedva puta da me prevedeš žednog preko vode, mnogo je.

'' Potpuno te razumem. Sve je O.K. Ma ja se i ne sećam šta sam tada pričao. Nego, kako si? Šta radiš? Ima li tezgi?''.

''Pa onako. Više pravim ove pesničke večeri. Onako moram da delim sa bendom, a ovako uzimam sam. A vidiš kakvo je vreme. Nekako ne znam o čemu da pišem. Glupo je da ti kažem, ali osećam se istrošen. Ova mašina zvana šou - biznis me nemilosrdno melje. Stalno traži još i još. A o čemu pevati kad je sve opevano? Hajde pametan si čovek (uvlači mi se), o čemu da peva jedna ovakva zvezda kao što sam ja, a da to već nije ispevano?''

Pravo da ti kažem, ne znam. Stvarno ne znam.''- nezainteresovano odgovaram.

''E, ne znaš. Ti ne znaš?''- lukavo će Bora -,''Nego nećeš. Priznaj da nećeš da kažeš jer si još ljut na mene''. I tu me značajno pogleda.

''Ma rekao sam ti Boki da nemam na šta da se ljutim. Verujem ti i bolje da promenimo temu''.

Tu smo malo zaćutali, ali Bora se ne da.''A o čemu da pričamo? O sportu? O reprezentaciji? Kako nam je bilo u vojsci?''

''Je si li voleo da gledaš crtani film o medvedu Jogiju?''- jedva sam dočekao da se prebacim na temu za koju sam verovao da je neće zloupotrebiti.

''Eh, bilo je to davno. Bio je to moj omiljeni crtać. Ali brzo sam to ostavio. U školi sam upoznao loše društvo, a posle već znaš i sam kako to ide. Prva cigara, prvo pivo…''

''Kad si počeo da pušiš?'' – prekinuo sam ga ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

Generalna | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

Kića...

voja | 18 April, 2008 19:19

Deo moje drame '' Tesla se vraća u Ameriku ''

                                                                                  

( Radnja – takmičenje u laganju )

 

Kića:Poštovane dame i gospodo, seljaci i seljanke, a i vi ostali dokoni svete. Ono što ću vam sada ispričati potpuno je neverovatno, ali je živa istina. Zovem se Mića Marinković zvani Kića. Bio sam najbolji prijatelj pokojnog pevača Jabučila, i pokojnog gitariste Tandrčka, i pokojnog ovog i onog. Uostalom mnogo sam pokojnih poznavao, ali su svi sada mrtvi pa nema ko da posvedoči. Au, da. Zamalo da zaboravim Tomu Zdravkovića, Bog da mu dušu prosti. (krsti se). I to kažem. Svi su pokojni, a ovi što su živi beže od mene kao djavo od krsta, prave se da me ne vide. Ni '' zdravo '' neće da mi kažu, a toliko sam učinio za njih. Toliko sam im hitova napisao. Zvezde od njih napravio. Ako ste čuli ovu novu što je peva jedna naša poznata pop dens grupa: '' Na šporetu kuva mi se supa, a u supi pilence se kupa'' - e, to je moja pesma. Ali avaj. Ko to da prizna? Svi kradu i potpisuju kao da je njihovo. Kad se to jednom pročuje onda svi navale. A pročulo se, pročulo. Naravno medju muzičkim svetom. Vi to još niste čuli,  to sam siguran. Elem! Iako je ovo festival lažova ja sam ovde, takoreći, zalutao, jer ja ću vam ispričati istinu i samo istinu. Tako da sam ja van konkurencije. Molim žiri da ovo uvaži. A šta se pročulo? Već sada u publici vidim neke neverne Tome koji se pitaju šta se to pročulo i da li je to istina. A ja vam se poštovana publiko kunem (tu stavlja ruku na srce) svim svojim tekstovima da je sve istina. Ne verujete? E, onda slušajte kako je sve počelo...

          Jedno jutro, negde krajem osamdesetih prošlog veka, sedim ja u ''Moskvi'' i srčem prvu jutarnju kafu, a sećam se da je bilo negde izmedju deset i pola jedanaest kad  - cap, pravo za moj sto sede jedan poznati umetnik da mu sada ime ne spominjem.

Publika:Kaži, kaži!!!

Kića:A što da i ne kažem. I nije to neka velika tajna. Svi ste čuli za njega. Bora.

Publika:Je l Djordjević?

Kića:Djordjević nego ko.. Vidim da je negde bančio celu noć, stavio tamne cvikere da sakrije podočnjake. Ni da me pita da sedne, ni da li je slobodno nego pravo ono što se kaže '' s neba pa u rebra ''. Zamalo sam ispustio šoljicu kada me je tresnuo onom svojom ručerdom po ledjima. Pa gde si Kićo, legendo? Šta ima novo? Pišeš li,radiš li?'' Ja šta ću, onako iz kurtoazije klimnem glavom da dam do znanja da je tu i nastavim da gledam kako lepe žene prolaze kroz grad (i to je moja pesma, ali samo prvi stih), a Bora razvezao pa ne staje. Te vidi šta se dešava, te ovo, te ono. Narod neza-dovoljan, opšti haos, nemaštinа. Kad vidi kako narod živi ni njemu se ne radi. Gubi volju. Inspiraciju je kaže već davno izgubio.Tiraži počeli da mu padaju, a on ne zna o čemu da piše. Nema više tema za zezanje. Dolaze teška vremena. Po celu noć šeta po stanu i lupa glavu (tu mi je pokazao neku masnicu na čelu, ko zna gde ju je zaradio), ali ideje niodkud. Ja, pravo da vam kažem, jednim uvom ga slušam, ali ovo drugo me baš zabole, vidim da ću teško da ga otkačim, pa hajde da i ja nešto kažem, tek onako:

'' Jeste Boro, potpuno si u pravu.''odgovaram mu ali pogled ne skidam sa lepih žena što prolaze kroz grad.- '' Vremena su teška, a još teža će doći. Ali andjele moj tu mu se familijarno obratih, pogledaj ovaj naš dom. (I baš tad nam je prišao neki prosjak i mi mu dadosmo po neku paru). Vidi ovoga – nastavio sam pokazujući na prosjaka – ''  pa oko nas su sve sami bogalji i prosjaci. Pogledaj ih, molim te. Slepi tumaraju po gomili. Svima su kičmu polomili, a od nas dvojice očekuju spas. ( Tu malo i njega ubacim u celu priču.). I dok mu ja tako pričam i ne gledam šta radi, on uzeo salvetu i sve zapisuje, to sam posle čuo od konobara, i samo ponavlja:

'' Tako je brate Kićo. Potpuno si u pravu. Nastavi, nastavi''.

'' Ma šta da nastavim'' odgovaram nonšalantno – '' šta ima tu da se nastavlja. Ovi, a ti znaš koji, šta je sa njihovom dušom? Ispada kao da je nemaju. Njihova duša je prokleta. Svima su stavili amove, a sebi sagradili hramove. Ma ruke su im ogrezle u krv.''  I tako ja pričam, pričam, kad odjednom primetim da Bore nema. Šmugnuo. Ma dobro je, mislim ja, bar me više neće gnjaviti. I ne mogu Vam, poštovana publiko, opisati svoje zaprepašćenje kada sam te svoje reči, koje sam onako usput prosipao u vetar, posle jedno mesec dana čuo na ''Radiju 202''. Bora daje intervju. Tu su novine, TV, radio. Javnost se uzburkala. Jedni ga hvale, drugi kude. On izjavljuje kako je sve te reči godinama nosio u sebi, kako više nije mogao da izdrži i kako je sve to kao neka bujica provalilo iz njega pa je pesmu napisao za pet minuta. Kao što predpostavljate mene ni da spomene. Jurio sam ga danima, ali avaj. Ne mogu da ga uhvatim. Te vežba, te sprema turneju, te daje intervju. Te u klozetu je, sačekajte, te izašao je iz klozeta, zakasnili ste. E, mislim se ja, sad si me zeznuo i nikad više. Ja da pričam, a ti da praviš od toga hitove, to neće moći. I zarekao sam se tada da ako mi se ikada javi i izvini ni ''d'' neću progovoriti o društvenim temama. Pričaću o medvedu Jogiju i o svom detinjstvu. I prošlo je, Boga mi, jedno par godina, ja i zaboravio na ceo slučaj, kad se opet ponavlja ista slika. Šta ti je sudbina. Što život može da udesi pa to je neverovatno. Kažem, opet sedim tako u ''Moskvi''. Lep, sunčan dan,. Gledam u lepe žene. Ispijam prvu kafu. Nešto sam, čini mi se, bio zamišljen. Razmišljao sam da li neko uopšte radi u ovoj našoj zemlji. I odjednom, ne verujem očima. Sedi Bora. Bez naočara, očigledno trezan, i ćuti. Mislim sečim je trezan, loše mu ide. Gleda negde u daljinu. Zamišljen je. Sigurno ga savest peče zbog učinjenog. Bilo mi ga je malo i žao u tom trenutku. I taman sam hteo da kažem ''ma nema vezе'' kad se naglo okrete ka meni : ''Znam Kićo, burazeru, sve znam. Ne moraš ništa da mi kažeš. Nije bilo u redu sa moje strane. Ali, jebi ga, i mene su zajebali. Rekao sam im da obavezno stave i tvoje ime uz pesmu. Priznajem da sam kriv što to nisam ispratio do kraja, ali znaš i sam koje su to obaveze. Album sam video tek kada se pojavio u prodaji. Tada je već bilo kasno. Oprosti.''

 ''Ma u redu je, Boki'' nonšalantno odgovaram, a u sebi se jedem. Da je bar malo originalniji. Ta je priča do sada toliko puta sažvakana, al' ajde. Ako ga to čini srećnim neka mu bude. I tu se ja setim šta sam se zarekao o medvedu Jogiju i mislim sedva puta da me prevedeš žednog preko vode, mnogo je.

'' Potpuno te razumem. Sve je O.K. Ma ja se i ne sećam šta sam tada pričao. Nego, kako si? Šta radiš? Ima li tezgi?''.

''Pa onako. Više pravim ove pesničke večeri. Onako moram da delim sa bendom, a ovako uzimam sam. A vidiš kakvo je vreme. Nekako ne znam o čemu da pišem. Glupo je da ti kažem, ali osećam se istrošen. Ova mašina zvana šou - biznis me nemilosrdno melje. Stalno traži još i još. A o čemu pevati kad je sve opevano? Hajde pametan si čovek (uvlači mi se), o čemu da peva jedna ovakva zvezda kao što sam ja, a da to već nije ispevano?''

Pravo da ti kažem, ne znam. Stvarno ne znam.''- nezainteresovano odgovaram.

''E, ne znaš. Ti ne znaš?''- lukavo će Bora -,''Nego nećeš. Priznaj da nećeš da kažeš jer si još ljut na mene''. I tu me značajno pogleda.

''Ma rekao sam ti Boki da nemam na šta da se ljutim. Verujem ti i bolje da promenimo temu''.

Tu smo malo zaćutali, ali Bora se ne da.''A o čemu da pričamo? O sportu? O reprezentaciji? Kako nam je bilo u vojsci?''

''Je si li voleo da gledaš crtani film o medvedu Jogiju?''- jedva sam dočekao da se prebacim na temu za koju sam verovao da je neće zloupotrebiti.

''Eh, bilo je to davno. Bio je to moj omiljeni crtać. Ali brzo sam to ostavio. U školi sam upoznao loše društvo, a posle već znaš i sam kako to ide. Prva cigara, prvo pivo…''

''Kad si počeo da pušiš?'' – prekinuo sam ga ni sam ne zajući zašto.

''Sa petnaest'' – odgovori kao iz topa.

''Slab si''- na trenutak sam likovao '' ja sam sa trinaest zapalio prvu pljugu, a posle znaš kako ide, odmah i drugu, ali šta sam tada znao. Jer tad sam bio mlad ''

''A pivo?'' -  upita Bora i dohvati salvetu. Iako sam video da nešto zapisuje nastavio sam kao u nekom transu i nisam mogao da se zaustavim. Zagledan u daljinu, setivši se mladosti nastavio sam: '' Kažeš pivo? Mislim da sam negde sa četrnaest popio prvo pivo, a posle toga sam pio sve živo, ali znaš kako je tad kad si mlad.''

''Jesi li bežao od kuće?'' – bio je uporan sa pitanjima.

''Ih, nekoliko puta. I to se sećam, prvi put sa petnaest godina zato što sam ponavljao, a onda sam otišao i dva dana se nisam javljao. U stvari bio sam nagao i mnogo sam lagao,  i nikom račune nisam polagao. Ali tad, tad si stvarno mlad. Kako sve to brzo prodje, zar ne Boki? Boki!!!...''

Pretpostavljate i sami. Dok sam se okrenuo nigde ga nije bilo. Smeo sam u glavu da se kladim da ću svoje tadašnje reči čuti za jedno mesec dana na talasima ''202''. Mislio sam da mu ovaj put ni klozet neće pomoći. Prevrnuću i nebo i zemlju, ali ću ga pronaći. Jer, priznaćete i sami, što je mnogo, mnogo je. Bio sam jako uporan, sećam se kao da je danas bilo. Neki inat je proradio u meni. Mislim se njemu slava, a meni šipak. I ni sam ne znam više gde mu sve sačekuše nisam spremao, ali Bora kao da je u zemlju propao. Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Emisija sa njim kao gostom, ispostavilo se da je snimana petnaest dana ranije. Džaba sam čekao ispred studija celo veče. Intervju na radiju koji je davao uživo sa sve pitanjima slušalaca snimio je pet dana pre toga. O novinama i da ne pričam. Ko zna kad je to odradio. I tako, malo po malo, gubio sam volju da uopšte tu stvar isteram do kraja, ali sam se tada zarekao da je to poslednji put, po onoj poznatoj (neki kažu kineskoj) poslovici:''Samo se budala sapliće triput o isti kamen''. Ali, 'oćeš ga. Kad te jednom potera ono posle ne prestaje. Posle izvesnog vremena kad su se malo stišale strasti, opet igrom slučaja naletim na Boru. Kod ''Ateljea 212''. Još na nekih pet – šest metara od mene on širi ruke kao da će da me zagrli. ''Pa, gde si Kićo, legendo?''- poče stežući mi ruku, na zaprepašćenje moje, a i onih koji su prolazili. Voja Brajović nam se javi u prolazu i šmugnu u Atelje. ''Pa je li znaš da sam te svud tražio, a tebe nigde? Pola Beograda sam prevrnuo.'' Pričao je tako brzo da ništa nisam stizao da mu kažem. ''Pitaj ovog, pitaj onog. Niko te nije video. Kriješ se kao da putuješ u Hag, ha, ha... Nego, jesi li video šta mi uradiše ovi dripci iz diskografske kuće? Tri puta sam naglasio da stave tvoje ime kao autora i opet nekom greškom staviše moje. Popizdeo sam. Burazeru, popizdeo sam kada sam to video. Uhvatio sam se za glavu. Pa šta sad čoveku da kažem? I šta god da kažem neće mi poverovati''.

Generalna | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

voja | 17 April, 2008 13:42

Srk...

 

- Ženo, slušaj ovo. – govorim ženi, (koja u kuhinji sprema pitu-zeljanicu, čula negde da bi to moglo biti potencijalno dobro jelo za čoveka u mojim godinama) i čitam joj tekst iz Blica – Volfgang Cober (55), farmer iz Naumburga u Nemačkoj, koji se oženio ženom koju je upoznao preko interneta,traži poništenje braka jer se ispostavilo da je u pitanju muškarac.'' Oduševio sam se kada sam upoznao Rendi Viktoriju, koja je u prirodi izgledala lepše nego na slikama.Pre venčanja smo se samo ljubili, ali mi je Rendi prve bračne noći otkrila da ima muški polni organ.'' – žali se razočarani mladoženja a prenose svetski mediji.Kako ti se čini ova vest?

- Meni se čini da je on imao sreće. – odgovara mi žena.

- Kako to? – čudim se ja.

- Pa tako lepo, on je to otkrio prve bračne noći, a šta misliš da mu je to promaklo prve pa da je otkrio tek druge bračne noći, to bi tek bila tragedija.Možda bi ga to neprijatno saznanje tad više bolelo.

- Da znaš da si u pravu.- odgovaram ja – I samo da znaš da sam posle ovog teksta čvrsto odlučio, da ako se nekad budem ponovo ženio, ženu nikako neću tražiti preko interneta....pa da...

 

Srk ...

 

- Šta još piše? – interesuje se žena, dok mi donosi teglu meda ( i pogledom kao da mi kaže, ovo sve da pojedeš), čisto da malo zasladim uz kafu.

-Majku mu,šta ti je ovaj svetski džet – set. –čitam ja dalje vesti. -Bivši nemački savezni kancelar Helmut Kol najavio je da će se oženiti sa svojom dugogodišnjom saputnicom dr. Majke Rihter ( 43).Kao razlog za takvu odluku navodi to da najviše voli da zaspi u toplom Majkinom krilu, a na pitanje jednog novinara da li u njegovom životu postoji još neka žena, bivši kancelar spremno odgovara : - Samo jedna je Majka!...Simpatičan neki čovek ovaj Kol, mislim se ja...ljubi ga Majka...Pod stare dane podetinjio....još samo da traži da sisa...pa da...

 

Srk...

 

- A jel ima nešto o Putinu? – interesuje se dalje žena, i vidim da u zeljanicu ubacuje i mlevene orahe, valjda malo da začini.

- Ima i o njemu. – odgovaram i nastavljam sa čitanjem – Za razliku od Kola, za Putina pišu da se razveo i da je u ljubavnoj aferi sa jednom bivšom atletičarkom a sadašnjom poslanicom u ruskoj Dumi.Sve ovo prenose svetske agencije pozivajući se na tekst objavljen u jednim ruskim novinama.E sad neki tvrde da je sve to novinarska patka , drugi da je u pitanju neka guska a treći nagadjaju kakav bi mogao biti konačan ishod, kada se u zatvorenom prostoru sastanu takve dve olimpijske discipline kao što su džudo i atletika.Od svega je samo jedno sigurno, da vlasniku novina koji je objavio tu vest hoće da uvale patku, jer mu prete gašenjem lista, što je još jedan pokazatelj da je Rusija jedno demokratsko društvo sa tendencijom da jednog dana dostigne i ovaj naš nivo....

-Jesi li nešto pričao o patki, ne čujem te dobro? – dere se žena iz kuhinje i stavlja malo ruzmarina u pitu da začni celu stvar.

 

Srk ...

 

- A jel ima i neka vest iz zemlje.Lako je tim strancima da se zezaju, šta rade ovi naši? – pita žena i ubacuje pitu u tek zagrejanu rernu.

- Toga ima koliko hoćeš.Evo ovi naši u kampanji se prepucavaju ko je dobio od države stan a ko nije.Čiji je veći a čiji je manji ( misli se valjda na stan).Ko je otkupio a kome je dat na korišćenje.Mislim da će se teško sve to razjasniti.

- Zašto pita razočarano žena.

- Zato što istina odavno ne stanuje ovde...

I nemoj stalno da me zapitkuješ nego slušaj dalje moje mudre misli možda nešto i naučiš...

 

Srk ...

 

Sve je više onih koji misle da učesnici prljave kampanje u stvari nemaju tri čiste..

 

Srk ...

 

Onda dalje.. Stranke vešto kriju ko su im najveći donatori, ali ja sumnjam da smo to mi gradjani ove zemlje.Od kako samo dobili ove nove račune za struju i telefon, ta me sumnja nikako ne napušta...

- Biće gotova za 20 minuta – šapuće mi žena na uvo, tek da me obavesti kako pita napreduje a da me ne prekine u glasnom razmišljanju.

 

Srk ...

 

Naša je budućnost u poljoprivredi.Sve je više nakrivo nasadjenih...(prmećujem dok čitam rubiku ekonomija).

 

Srk ...

 

Posle najnovije havarije u Zemunu, rezultati zagadjenosti vazduha ni posle dva dana nisu poznati, jedino je sigurno da nema opasnosti po zdravlje gradjana( stvar proverena,država garantuje).Rezultati će se znati za neki dan, čim se vazduh malo pročisti...Znaš šta, mogla bi malo te prozore i da pritvoriš, ne mora baš toliko svežeg vazduha da nam udje u sobu...pa da ...

 

Srk ...

 

- Nuklearno gorivo iz Vinče curi već godinu dana, ali nema opasnosti po bezbednost gradjana(100% sigurno,država garantuje)...Ženo! – derem se ja, jesi li ti meni jutros rekla kako nikad do sada nisi videla tako veliko zelje?.....

- Gotova je – mazno mi šapnu žena na uvo – mogli bi da je probamo dok mi je još vruća....

 

Srk ...

 


Mara...

voja | 15 April, 2008 20:24

Iz moje monodrame KAKO SAM OSTAO NEZENJA (odlomak)

MARA

 

          Molim publiku da ne dobacuje. Na provokacije ne odgovaram, samo na ozbiljne ponude. Eto, to su mi isto vikali još davne 96/97 god. kad sam se spontano prikljucio gradjanskom protestu, ali kažem vam na provokacije ne odgovaram. Kad malo bolje razmislim, možda i nisu baš meni vikali ali sam siguran da su vikali. Uostalom ko bi se snašao u svoj onoj gužvi koja je tada nastala, samo znam da i pored svih tih povika ja ostadoh neoženjen. Ali nije mi žao jer su me tada slikali za novine. Od tada redovno čitam novine. A to se desilo sasvim slučajno, nisam se ni nadao. Ja u stvari nisam ni pošao na demonstracije već sam imao što bi današnji klinci rekli, sudar. Ima tu jedan iz komšiluka što se oženio preko agencije za bračno posredovanje pa sam se ponadao da bih i ja možda mogao da rešim svoj problem na sličan načim. Nisam hteo da dajem pare nikakvim agencijama, nego sam počnem da listam novine i tražim oglase lične prirode. I tako sam sećam se naišao na oglas sledeće sadržine : '' Život je lepši u dvoje.Ti ponesi kobasicu i jaja a ja ću doneti ribu.Šifra : Doručak na travi. '' Priznaćete i sami sasvim običan oglas, tako reći ništa naročito. Ali meni se tu nešto svidelo, ne umem vam reći šta, nešto mi je u tom oglasu odmah privuklo pažnju. Pomislio sam, kako sa malo reči čovek može puno toga da kaže. I još sam pomislio da to mora da je neka ozbiljna osoba, žena koja drži do svojih principa, koja ne skače iz veze u vezu, žena domaćica.Vidi se da su joj hrana i domaća kuhinja na prvom mestu. Takva mi treba pomislio sam i odmah joj odgovorio na šifru. I tako smo se mi dopisivali, pa Boga mi jedno dve nedelje sigurno. Vidim ja iz ove zajebancije rodiće se ozbiljna veza. I da skratim priču, negde pri kraju te druge nedelje našeg dopisivanja, predloži ona da se nadjemo negde u gradu. U pismo ubacila i svoju sliku, doduše iz mladjih dana radi opšteg utiska, i napisala mesto i vreme tog našeg prvog sastanka. Posle se ispostavilo i poslednjeg. Vidim ja da je došao dan '' D '' i šta da se radi. Što se mora nije teško, kaže naš narod.

          Spremim se ja lepo taj dan, istuširam se, obučem svečano odelo ( ovo što ga čuvam samo za sahrane ), lepo se i najedem. Za slučaj da traži da odemo u restoran imam alibi. Hvala ne mogu, malo pre sam jeo. Ustvari bio sam tih dana, a mogu slobodno reći i godina nešto slab sa novcem, kao uostalom i cela država. Pre polaska pogledam vesti. Kažu da će biti lep dan i mole sve dobronamerne gradjane da bez preke potrebe ne idu u grad, jer policija ima obaveštenje da će šačica slučajnih prolaznika pokušati da blokira saobraćaj zbog '' navodne kradje na izborima''. Svaka čast i slučajnim prolaznicima, i policiji, a i spikerki, ali moja potreba jeste bila preka. Uostalom mene politika i ne interesuje, jer mi je deda na samrti rekao još i ovo : '' Dedino unuče, dedina snago. Upamti još i ovo. Nikako se ne bavi politikom i ne spavaj sa ženama starijim od 30 godina. '' Sad šta je time hteo da kaže pojma nemam, samo ja se toga pridržavam i dan danas. I tako ja krenem na taj randevu sa tom Marom. To sam zaboravio da kažem, zvala se Mara. To sam dobro upamtio zbog one pesme : '' Bolna leži omladinka Mara, svoju staru majku nagovara, skuvaj jednu gorču bez šecera....'' i t d , ko će se svega setiti, davno je to bilo. Ili beše :

-         Bolna Mara druga Tita moli,

da on njenom draganu dozvoli, bla,bla,bla,

da njen dragan položaj napusti,

jer će Mara dušu da ispusti, bla,bla,bla,

ako Mari u postelju dodje,

nju će brzo ta bolest da prodje !

Ma ko će se svega setiti jer je mašta našeg narodnog pripovedača neograničena ali po tome se sećam da se zvala Mara. I krenem ja tog dana u grad a tamo sve suprotno od onoga što je ona spikerka govorila.( I nju sam video sa kišobranom.) Niti je bio lep dan, udari neka sitna kišica, niti je bila šačica slučajnih prolaznika. Na ulicama je bilo, ja bar tako mislim, sve živo što je stanovalo u Beogradu. Izašli i babe, i dede, i unuci. Čitavi razredi sa sve razrednim starešinama. Radnici, lekari, umetnici. Zamislite samo taj haos. Jedan pored mene prodje u ronilackom odelu, drugi vozi skije, a treći prodje sa gas maskom. Sećam se da sam pomislio '' ovde nešto debelo smrdi '' . Jedan postavio tezgu sa jajima. '' Pošto jaja ? '' – pitam ja onako iz zajebancije, kad ovaj sasvim ozbiljno kaže : '' Džabe burazeru, ako znaš kako da ih upotrebiš ! ''. '' Kako da ne znam,'' – oduševih se ja kad čuh da su džabe – '' daj jedno trideset komada.'' Mislio sam da se obezbedim za ceo mesec, ali ovaj što deli kaže da svako dobija samo po deset.'' Je li to Pošteno ? – pita i namiguje mi. '' Pošteno. '' – odgovorih ja a u sebi se mislim daj šta daš ni deset nije loše. A i Mara je u šifri napisala da ponesem kobasicu i jaja. Znači pola posla sam već obavio, samo još da kupim kobasicu. Zapakova mi onaj ona jaja u neki fišek. Poče narod da se gura oko mene kad ču da se jaja dele džabe, a ja se jedva nekako isčupah  iz te gužve. Eto kakav smo mi narod. Čim je nešto džabe mi navalimo. Da su pištaljke delili džabe i njih bi uzimali.I idem ti ja tako prema Terazijama, mesto sastanka je bilo u jednoj obližnjoj ulici, a pored mene prolaze sve neki čudni ljudi. Ispred Ateljea 212 stoji klovn i priča sa jednim našim političarem. Čujem da ovaj ubedjuje klovna da na sledećim izborima treba da glasa za njega. Neki prolaze pored mene i udaraju u šerpe, drugi duvaju u pištaljke, a jedan u ludačkoj košulji ko zna odakle se stvorio, dere se na sav glas : '' Sankcije nam ništa ne mogu !!!'' Bio je deda u pravu. Politika je opasna po zdravlje. Stigoh nekako i do Terazija. Tu jedan viče okupljenom narodu da je policija uz narod i da ne nasedaju provokacijama. U da, na policiju sam potpuno zaboravio. Čini mi se da je njih bilo više nego naroda. Ko zna zašto je to dobro, sećam se da sam pomislio, jer neko sigurno brine i o nama, običnim gradjanima, da nam se nešto neprijatno ne desi. I kažem stigoh do Terazija, a na '' Albaniji '' veliki sat pokazuje da ima nešto manje od sata do mog sastanka sa Marom. Tu padoh u nedoumicu. Šta da radim. Kako da prekratim vreme. Da li da slušam nekog od ovih govornika što su se načičkali na svakom ćošku ili da svratim u '' Ruski car '' i tamo drmnem jedno dva- tri pićenceta da prekratim vreme. I možda će vama izgledati čudno, možda bi ste se vi drugačije odlučili ali ja se odlučim za '' Ruskog cara '', a i logično je.Rusi su naša braća. Unutra gužva neopisiva. Društvo šarenoliko kao i na ulici. Letimično bacim pogled po sali. Sve zauzeto. Za jednim stolom četiri kozaka u uniformama sa sve sabljama, ljušte vodku. Za drugim stolom jedan naš poznati glumac, takodje pijan, recituje Disa. Jedni mu tapšu, drugi zvižde. Za trećim, žena se poradja. Čujem od okupljenog naroda da su hitnu pomoć zvali još pre sat vremena ali da od gužve ne mogu da stignu. Žena okupljene teši da joj ovo nije prvi put , i da se već jednom porodila u vozu. Odnekud se stvori i baba – sera, i reče okupljenima da naprave mesta jer već ima iskustva u tim stvarima. Juče je jednoj pomogla da se porodi u WC – u. Konobar stoji sa čaršavom u jednoj ruci, da po potrebi zakloni sam čin poradjanja od znatiželjnih pogleda, a u drugoj drži nož.. Njega je baba – sera zadužila da preseče pupcanu vrpcu. Kažem jedna sasvim neverovatna slika kao uostalom i ceo taj dan. Osvrnem se oko sebe vidim ostali gledaju neka svoja posla, zadubljeni u neke svoje priče. Pomislio sam da se možda snima film. Medjutim nigde ni kamera, ni ostale scenografije. Dim štipa za oči, a od dima se skoro ništa i ne vidi. Ipak sam uspeo da pronadjem jedno prazno mesto pored šanka te naručih piće, a onda i ja zapalih cigaru i tako se stopih sa okolinom. Dok sam drmnuo jedno pet – šest vinjačića vreme proleti. Vidim da treba da se kreće, a nešto me poteralo, valjda od pića, pa skoknem i do W C – a.Kad sam se vratio, dok sam plaćao konobaru neko me potapša po ramenu. Okrenem se i zinem od čuda. Ispred mene stoji čovek i kaže mi : '' Kupite moje karanfile.'' Smeo bih da se zakunem da je to bio jedan naš poznati glumac.'' Vidim da volite karanfile, '' – nastavlja on – '' evo daću vam ceo buket za 100 dinara. '' i pruži mi buket. Ja onako ošamućen i u šoku uzeh karanfile i pružih mu pare, a on mi dobaci dok sam išao ka vratima : '' Mamica će se puno radovati što sam prodao sve karanfile!'' Jedva sam čekao da izadjem na čist vazduh ali me na ulici sačeka jedna starija gospodja i dade mi zastavicu Demokratske stranke. Setih se ja šta mi je deda govorio ali nisam imao srca da je odbijem. '' Koliko košta ?'' – upitah , ali ona reče da je to džabe i ja se još jednom iznenadi jer sam negde čuo da kod babe nema džabe. A onda sam nekako spontano rekao '' Pošteno '' na šta mi ona samo namignu i nastavi dalje da deli. Ja stavih onu zastavicu u levi džep, u desnom su bila jaja, karanfile pod mišku, i kretoh ka onoj uličici gde sam trebao da se nadjem sa Marom. Kad tamo gužva neopisiva. Ispred mene neki drže transparente, viču : '' Lopovi, lopovi !!!''. Jedan podigao lutku sa likom jednog političara sa sve robijaškim odelom. I zatvorski broj mu napisao. Na sredini ulice kordon policije razdvaja ove gde sam ja sa nekim drugim ljudima, koji su se takodje spontano okupili, ali iz cele Srbije. Sedma sila, sve naši i strani novinari, stoje sa strane i sve snimaju. Oni što su došli iz cele Srbije kliču valjda ovome što je u robijaškom odelu : '' Bla, bla, mi te volimo, bla, bla, ti si nama i otac i majka, bla, bla...'' Da ne poveruješ. Sve stariji, ozbiljan svet. Hajde otac, ali majka, kako bre.

          Ja se nekako probih do kordona, hteo bih nekako da prodjem ako mogu, ne bi li našao Maru. Pridje mi neki novinar pa me pita : '' A zašto ste vi ovde? ''. Vidim uključio kameru, snima. '' Tražim Maru. '' – rekoh. '' Mislite Miru ? Mnogi misle da je ona sve ovo zakuvala, a da se on već pomirio sa izbornim rezultatom.'' – nastavi novinar. '' Ma pusti me čoveče, kakva Mira, tražim Maru.'' – odbrusih mu i podjoh dalje.

     -  Ne može dalje! – reče mi policajac ispred mene – Šta je ovo, neka provokacija !? – pita i gleda mi u šlic.

     -  Jao izvinite, malo pre sam bio u WC–u, izgleda da sam zaboravio... – unezverih se ja kad videh da sam zaboravio da zakopčam šlic. A onaj novinar sve snima. Uperio kameru ka mom šlicu i snima li snima. Bože, pomislih, šta li će da komentarišu uz ovaj snimak.

     - Evo, evo sad ću ja, samo mi pridržite karanfile. – zbunjeno rekoh i pružih cveće policajcu. Tada sevnuše blicevi sa svih strana. Prolomi se i aplauz. Ovi iza mene povikaše : '' Naša je policija, naša je policija !!!''. Učini mi se da se i policajac nasmeši ali se brzo uozbilji. Ja zakopčah šlic i uzeh nazad karanfile a onda spazih iza policajčevih ledja Maru. Spazi i ona mene, i taman htede nešto da mi kaže, kad neke devojke oko mene zagalamiše : '' Čedo oženi me, Čedo oženi me !!!'' Ja se osvrćem, gledam, nijednu ne poznajem. A Mara mi dobacuje preko policajčevih ledja : - Jesi li ti Čeda ?

-         Jesam – odgovaram – a jesi li ti Mara?

-         Jesam, a koje su ti ove što traže da ih oženiš?

      -    Pojma nemam, prvi put ih vidim u životu.'' A ove i dalje viču : '' Čedo oženi me, Čedo oženi me !!!''

       -   Pa kad ih toliko imaš, šta hoćeš od mene? – nastavlja Mara.

       -  Nisu to moje žene, ej žene kažite joj da niste sa mnom! – povičem ja na one žene a jedna me zagrli i poljubi u obraz pa će meni :

       -  Kako nismo? Sad smo svi mi zajedno!

       A ostali prihvatiše : '' Zajedno, Zajedno !!!''

       U to mi se neko romče prikači za nogu i razdra se : ''Ovo je moj tata!!!'' Onaj novinar odmah okrete kameru i poče da snima dete. Tu se ono romče i zaplaka i još jače mi stegnu nogu.

       - Ja nikoga nemam – prozbori kroz plač – hajde ti budi moj tata!

       -  Slušaj mali – puče nešto u meni – vidiš onu lutku u robijaškom odelu, e to ti je i otac i majka.Bar tako kažu.A ti što snimaš, ako ti je ovaj mali toliko zanimljiv, evo dajem ga tebi pa mu ti budi otac! – i uhvatih malo romče pa ga zakačih za snimateljevu nogu, koju ovaj odmah snažno obuhvati.

       -  Znači imaš i sina!? – dobaci Mara.

       -  Prvi put ga vidim !

       -  Ti si zao, pokvaren i prevarant! – poče Mara da me vredja.

       -  A ti nisi kao na slici koju si poslala! – ne izdržah ni ja.

       -  Pa ti si u Demokratskoj stranci!? – ugleda onu zastavicu što mi je virila iz džepa. – Pa ti si strani plaćenik, ti si izdajica ove zemlje. Zbog takvih kao što si ti, su nam i uveli sankcije.

       -  Ko izdajnik, jel ja ? – probudi se onaj vinjak u meni. – Zar meni da kažeš da sam izdajnik!?

       -  Ti nego ko!!! – i dalje je siktala Mara. – Ti hoćeš da nas porobe, da budemo robovi.Sve ja znam.Sve sam videla na televiziji.Hoćeš da drugi gospodare nama.Ali dok nam je on...- i pruži ruke u pravcu nekog što je govorio na bini iza njenih ledja – dok nam je on, mi smo slobodni. Ne moramo ništa da imamo, on nam je sve.

       - Gospodjo, je li ovo vaš muž ? – upita je onaj policajac.

       - Kakav muž, bitanga i strani plaćenik. Eto ko je on. Hteo je da me prevari, mladu i neiskusnu. Ima ženu i dete. Bitanga. Ali, znam ja, sve ja znam, ja gledam televiziju. Džaba vi lupate u lonce, ja svako vece gledam Dnevnik!!!

       - Znači mogu da ga bijem? – upita policajac.

       - Druže, ako to uradiš, daću ti za džabe. Mara časti. – i tu mu nešto šapnu na uvo. Policajac razvuče osmeh od uva do uva i reče joj : - To mi još nijedna nije radila.

       - Čekaj malo, - pobunih se ja – zašto da biješ? Ja sam ovde sa sinom. Zar dete da udariš? -  i ja opet uzeh malog roma od snimatelja i zakačih ga za nogu.

       - Odbi! – strogo odgovori policajac. – Šta da se radi, takav je posao. Ni ja ga ne volim ali zato uživam dok bijem.

       - Znači ipak ti je sin ? – nastavi Mara – Svi vi demokrate čim postane gusto sve priznajete. Pravi si smrad !

       - Ja smrad. E tako me još niko nije uvredio. Ja smrad, a ti što si ovom ovde obećala da ćeš da ga častiš, ti si poštena. E sad ćeš da vidiš ko je smrad kamenjarko jedna!!! – provali iz mene neki bes, a obično sam mek ko bakin kolač. I ja uzeh jedno od onih jaja iz desnog džepa i bacih ga na Maru. U tom trenutku onaj govornik se razdra : '' volim i ja vlast!!!'' Mara kao da je doživela orgazam ciknu : '' Tooooooo !!! ''  i jaje završi na policajčevom  čelu. Onaj snimatelj prvo uperi kameru na mene, pa na policajca, pa na Maru, pa opet na mene. Osta nejasno da li je Mara viknula : '' Toooo!!! ''  zato što sam pogodio policajca, zato što sam nju promašio ili zbog govornika. Tek to i nije toliko važno, samo znam da i oni oko mene počeše da bacaju jaja na policiju, i one iza policije koji su tapšali govorniku, koji još jednom ponovi : '' volim i ja vlast !''. Ako je prvo jaje završilo na policajcevom čelu, za drugo se može reći, jaje na oko. Maru pogodih tek iz trećeg puta. Okupasmo policiju sa jajima dok si reko keks. Posle tog početnog šoka, policija povadi palice i znam da sam pomislio '' sad smo ga najebali ''. Oni što su bili iza policije krenuše na nas sa transparentima i slikama voljenog im govornika, na nas što smo stajali ispred policije. Ali i ovi oko mene se ne zbuniše, pa krenuše na njih i policiju sa stranačkim zastavama i takodje transparentima , samo razlicite sadržine od onih prvih. Ja nisam imao pojma da to može i tako da se upotrebi. Nasta pravi krkljanac. Onaj sa lutkom udari u transparent sa slikom istog lika. Ispade da isti čovek tuče sam sebe. Onaj policajac zamahnu da me udari ali sam uspeo da mu podmetnem jednog čičicu sa transparentom : '' Jezdo vrati mi pare ''. Čiča dobi preko ledja umesto mene. Ja sam polako počeo da se povlačim sa sve romčetom na nozi ali uporni policajac pokuša da me još jednom zakači palicom. Ko zna šta mu je Mara šapnula. Ovaj put mu podmetoh onog snimatelja. Bio je to brutalan napad na sedmu silu. Ode kamera u paramparčad. Uspeo sam nekako da bojno polje prepustim mladjima i hrabrijima, a ja sa sve mojim sinom na nozi pravac Slavija. Na Slaviji opet sretoh prodavca karanfila koji je jednoj našoj poznatoj glumici objašnjavao : '' Šta ste navalili lud, pa lud. Šta mi znamo kakav je to covek ! ''

      U tramvaju sam imao sreće. Naidje kontrola i ja romče zakačih kontroloru za nogu, pa tako živ i zdrav nekako stigoh kući.

     Kad sam uključio TV , o onoj tuči ni reči. Samo snimak onog govornika što stalno ponavlja '' volim i ja vlast ''. Mislim se a ko je ne voli. To su to veče i naredne cele nedelje pustali barem nekih sto puta na svim televizijama. Istorijska rečenica, nema šta. Zato sam je i upamtio. Ali zato su novine objavile ono što nije bilo na televiziji.Zato i kažem da sam bio u novinama i da ih redovno čitam. Na naslovnoj strani jednih novina moja slika kako policajcu dajem karanfile a iznad naslov velikim slovima : '' POLICIJA JE UZ NAROD ''. Svašta, šta sve te novine neće da pišu. Pročitao sam i da se izveštac BBS – a  žalio kako mu je policija uništila kameru gde je imao zapis o nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, koji su se nalazili na dve suprotne strane, u taborima ljutih političkih protivnika. Topla ljudska priča, pričao je novinarima taj dopisnik BBS – a, taj dirljivi susret dvoje mladih ljudi razdvojenih policijskim kordonom, a onda se kao u najboljim holivudskim filmovima odnekud pojavio i sin, pa su mladi u jednom trenutku shvatili, da je život iznad politike i da treba da budu zajedno sa svojim sinom. Ali zli policajac, isto kao u holivudskom filmu, odbija da mladu ženu pusti do svog dragana, i da zagrli svog sina, koga je usput taj isti snimatelj privio uz svoju nogu, dok je trajalo ubedjivanje sa policajcem. On čak šta više nudi mladoj ženi nepristojnu ponudu da mu nešto uradi, ako hoće da je pusti. Na to iznervirani mladić otkopčava šlic, što je kako tvrdi i kamera zabeležila, i pita policajca da li bi možda to isto policajac njemu uradio, a onda vadi jaje i pogadja policajca u čelo. Tada nastaje opšta tuča policije i demonstranata. Kordon je probijen, a mladi su se konačno spojili, i zajedno sa svojim sinom napustili mesto dogadjaja. Isti taj izveštač tvrdi da je sve to snimio, ali da mu je policija u akciji koju je preduzela protiv demonstranata uništila ceo materijal. Zato najavljuje tužbu protiv Beogradske policije. Još smatra da ima priču za Pulicerovu nagradu, sa kojom bi rešio neke svoje lične probleme, pa moli učesnike ovog dogadjaja da mu se jave. I poziva ih da sa njim odu u Englesku i ceo dogadaj snime u nekom njihovom studiju, kako bi istina o nama stigla u svet. E ljudi moji, kad sam sve ovo pročitao, prvi put u životu mi je bilo milo što policija bije. Pošteno !!!

 

Mara...

voja | 15 April, 2008 20:24

Iz moje monodrame KAKO SAM OSTAO NEZENJA (odlomak)

MARA

 

          Molim publiku da ne dobacuje. Na provokacije ne odgovaram, samo na ozbiljne ponude. Eto, to su mi isto vikali još davne 96/97 god. kad sam se spontano prikljucio gradjanskom protestu, ali kažem vam na provokacije ne odgovaram. Kad malo bolje razmislim, možda i nisu baš meni vikali ali sam siguran da su vikali. Uostalom ko bi se snašao u svoj onoj gužvi koja je tada nastala, samo znam da i pored svih tih povika ja ostadoh neoženjen. Ali nije mi žao jer su me tada slikali za novine. Od tada redovno čitam novine. A to se desilo sasvim slučajno, nisam se ni nadao. Ja u stvari nisam ni pošao na demonstracije već sam imao što bi današnji klinci rekli, sudar. Ima tu jedan iz komšiluka što se oženio preko agencije za bračno posredovanje pa sam se ponadao da bih i ja možda mogao da rešim svoj problem na sličan načim. Nisam hteo da dajem pare nikakvim agencijama, nego sam počnem da listam novine i tražim oglase lične prirode. I tako sam sećam se naišao na oglas sledeće sadržine : '' Život je lepši u dvoje.Ti ponesi kobasicu i jaja a ja ću doneti ribu.Šifra : Doručak na travi. '' Priznaćete i sami sasvim običan oglas, tako reći ništa naročito. Ali meni se tu nešto svidelo, ne umem vam reći šta, nešto mi je u tom oglasu odmah privuklo pažnju. Pomislio sam, kako sa malo reči čovek može puno toga da kaže. I još sam pomislio da to mora da je neka ozbiljna osoba, žena koja drži do svojih principa, koja ne skače iz veze u vezu, žena domaćica.Vidi se da su joj hrana i domaća kuhinja na prvom mestu. Takva mi treba pomislio sam i odmah joj odgovorio na šifru. I tako smo se mi dopisivali, pa Boga mi jedno dve nedelje sigurno. Vidim ja iz ove zajebancije rodiće se ozbiljna veza. I da skratim priču, negde pri kraju te druge nedelje našeg dopisivanja, predloži ona da se nadjemo negde u gradu. U pismo ubacila i svoju sliku, doduše iz mladjih dana radi opšteg utiska, i napisala mesto i vreme tog našeg prvog sastanka. Posle se ispostavilo i poslednjeg. Vidim ja da je došao dan '' D '' i šta da se radi. Što se mora nije teško, kaže naš narod.

          Spremim se ja lepo taj dan, istuširam se, obučem svečano odelo ( ovo što ga čuvam samo za sahrane ), lepo se i najedem. Za slučaj da traži da odemo u restoran imam alibi. Hvala ne mogu, malo pre sam jeo. Ustvari bio sam tih dana, a mogu slobodno reći i godina nešto slab sa novcem, kao uostalom i cela država. Pre polaska pogledam vesti. Kažu da će biti lep dan i mole sve dobronamerne gradjane da bez preke potrebe ne idu u grad, jer policija ima obaveštenje da će šačica slučajnih prolaznika pokušati da blokira saobraćaj zbog '' navodne kradje na izborima''. Svaka čast i slučajnim prolaznicima, i policiji, a i spikerki, ali moja potreba jeste bila preka. Uostalom mene politika i ne interesuje, jer mi je deda na samrti rekao još i ovo : '' Dedino unuče, dedina snago. Upamti još i ovo. Nikako se ne bavi politikom i ne spavaj sa ženama starijim od 30 godina. '' Sad šta je time hteo da kaže pojma nemam, samo ja se toga pridržavam i dan danas. I tako ja krenem na taj randevu sa tom Marom. To sam zaboravio da kažem, zvala se Mara. To sam dobro upamtio zbog one pesme : '' Bolna leži omladinka Mara, svoju staru majku nagovara, skuvaj jednu gorču bez šecera....'' i t d , ko će se svega setiti, davno je to bilo. Ili beše :

-         Bolna Mara druga Tita moli,

da on njenom draganu dozvoli, bla,bla,bla,

da njen dragan položaj napusti,

jer će Mara dušu da ispusti, bla,bla,bla,

ako Mari u postelju dodje,

nju će brzo ta bolest da prodje !

Ma ko će se svega setiti jer je mašta našeg narodnog pripovedača neograničena ali po tome se sećam da se zvala Mara. I krenem ja tog dana u grad a tamo sve suprotno od onoga što je ona spikerka govorila.( I nju sam video sa kišobranom.) Niti je bio lep dan, udari neka sitna kišica, niti je bila šačica slučajnih prolaznika. Na ulicama je bilo, ja bar tako mislim, sve živo što je stanovalo u Beogradu. Izašli i babe, i dede, i unuci. Čitavi razredi sa sve razrednim starešinama. Radnici, lekari, umetnici. Zamislite samo taj haos. Jedan pored mene prodje u ronilackom odelu, drugi vozi skije, a treći prodje sa gas maskom. Sećam se da sam pomislio '' ovde nešto debelo smrdi '' . Jedan postavio tezgu sa jajima. '' Pošto jaja ? '' – pitam ja onako iz zajebancije, kad ovaj sasvim ozbiljno kaže : '' Džabe burazeru, ako znaš kako da ih upotrebiš ! ''. '' Kako da ne znam,'' – oduševih se ja kad čuh da su džabe – '' daj jedno trideset komada.'' Mislio sam da se obezbedim za ceo mesec, ali ovaj što deli kaže da svako dobija samo po deset.'' Je li to Pošteno ? – pita i namiguje mi. '' Pošteno. '' – odgovorih ja a u sebi se mislim daj šta daš ni deset nije loše. A i Mara je u šifri napisala da ponesem kobasicu i jaja. Znači pola posla sam već obavio, samo još da kupim kobasicu. Zapakova mi onaj ona jaja u neki fišek. Poče narod da se gura oko mene kad ču da se jaja dele džabe, a ja se jedva nekako isčupah  iz te gužve. Eto kakav smo mi narod. Čim je nešto džabe mi navalimo. Da su pištaljke delili džabe i njih bi uzimali.I idem ti ja tako prema Terazijama, mesto sastanka je bilo u jednoj obližnjoj ulici, a pored mene prolaze sve neki čudni ljudi. Ispred Ateljea 212 stoji klovn i priča sa jednim našim političarem. Čujem da ovaj ubedjuje klovna da na sledećim izborima treba da glasa za njega. Neki prolaze pored mene i udaraju u šerpe, drugi duvaju u pištaljke, a jedan u ludačkoj košulji ko zna odakle se stvorio, dere se na sav glas : '' Sankcije nam ništa ne mogu !!!'' Bio je deda u pravu. Politika je opasna po zdravlje. Stigoh nekako i do Terazija. Tu jedan viče okupljenom narodu da je policija uz narod i da ne nasedaju provokacijama. U da, na policiju sam potpuno zaboravio. Čini mi se da je njih bilo više nego naroda. Ko zna zašto je to dobro, sećam se da sam pomislio, jer neko sigurno brine i o nama, običnim gradjanima, da nam se nešto neprijatno ne desi. I kažem stigoh do Terazija, a na '' Albaniji '' veliki sat pokazuje da ima nešto manje od sata do mog sastanka sa Marom. Tu padoh u nedoumicu. Šta da radim. Kako da prekratim vreme. Da li da slušam nekog od ovih govornika što su se načičkali na svakom ćošku ili da svratim u '' Ruski car '' i tamo drmnem jedno dva- tri pićenceta da prekratim vreme. I možda će vama izgledati čudno, možda bi ste se vi drugačije odlučili ali ja se odlučim za '' Ruskog cara '', a i logično je.Rusi su naša braća. Unutra gužva neopisiva. Društvo šarenoliko kao i na ulici. Letimično bacim pogled po sali. Sve zauzeto. Za jednim stolom četiri kozaka u uniformama sa sve sabljama, ljušte vodku. Za drugim stolom jedan naš poznati glumac, takodje pijan, recituje Disa. Jedni mu tapšu, drugi zvižde. Za trećim, žena se poradja. Čujem od okupljenog naroda da su hitnu pomoć zvali još pre sat vremena ali da od gužve ne mogu da stignu. Žena okupljene teši da joj ovo nije prvi put , i da se već jednom porodila u vozu. Odnekud se stvori i baba – sera, i reče okupljenima da naprave mesta jer već ima iskustva u tim stvarima. Juče je jednoj pomogla da se porodi u WC – u. Konobar stoji sa čaršavom u jednoj ruci, da po potrebi zakloni sam čin poradjanja od znatiželjnih pogleda, a u drugoj drži nož.. Njega je baba – sera zadužila da preseče pupcanu vrpcu. Kažem jedna sasvim neverovatna slika kao uostalom i ceo taj dan. Osvrnem se oko sebe vidim ostali gledaju neka svoja posla, zadubljeni u neke svoje priče. Pomislio sam da se možda snima film. Medjutim nigde ni kamera, ni ostale scenografije. Dim štipa za oči, a od dima se skoro ništa i ne vidi. Ipak sam uspeo da pronadjem jedno prazno mesto pored šanka te naručih piće, a onda i ja zapalih cigaru i tako se stopih sa okolinom. Dok sam drmnuo jedno pet – šest vinjačića vreme proleti. Vidim da treba da se kreće, a nešto me poteralo, valjda od pića, pa skoknem i do W C – a.Kad sam se vratio, dok sam plaćao konobaru neko me potapša po ramenu. Okrenem se i zinem od čuda. Ispred mene stoji čovek i kaže mi : '' Kupite moje karanfile.'' Smeo bih da se zakunem da je to bio jedan naš poznati glumac.'' Vidim da volite karanfile, '' – nastavlja on – '' evo daću vam ceo buket za 100 dinara. '' i pruži mi buket. Ja onako ošamućen i u šoku uzeh karanfile i pružih mu pare, a on mi dobaci dok sam išao ka vratima : '' Mamica će se puno radovati što sam prodao sve karanfile!'' Jedva sam čekao da izadjem na čist vazduh ali me na ulici sačeka jedna starija gospodja i dade mi zastavicu Demokratske stranke. Setih se ja šta mi je deda govorio ali nisam imao srca da je odbijem. '' Koliko košta ?'' – upitah , ali ona reče da je to džabe i ja se još jednom iznenadi jer sam negde čuo da kod babe nema džabe. A onda sam nekako spontano rekao '' Pošteno '' na šta mi ona samo namignu i nastavi dalje da deli. Ja stavih onu zastavicu u levi džep, u desnom su bila jaja, karanfile pod mišku, i kretoh ka onoj uličici gde sam trebao da se nadjem sa Marom. Kad tamo gužva neopisiva. Ispred mene neki drže transparente, viču : '' Lopovi, lopovi !!!''. Jedan podigao lutku sa likom jednog političara sa sve robijaškim odelom. I zatvorski broj mu napisao. Na sredini ulice kordon policije razdvaja ove gde sam ja sa nekim drugim ljudima, koji su se takodje spontano okupili, ali iz cele Srbije. Sedma sila, sve naši i strani novinari, stoje sa strane i sve snimaju. Oni što su došli iz cele Srbije kliču valjda ovome što je u robijaškom odelu : '' Bla, bla, mi te volimo, bla, bla, ti si nama i otac i majka, bla, bla...'' Da ne poveruješ. Sve stariji, ozbiljan svet. Hajde otac, ali majka, kako bre.

          Ja se nekako probih do kordona, hteo bih nekako da prodjem ako mogu, ne bi li našao Maru. Pridje mi neki novinar pa me pita : '' A zašto ste vi ovde? ''. Vidim uključio kameru, snima. '' Tražim Maru. '' – rekoh. '' Mislite Miru ? Mnogi misle da je ona sve ovo zakuvala, a da se on već pomirio sa izbornim rezultatom.'' – nastavi novinar. '' Ma pusti me čoveče, kakva Mira, tražim Maru.'' – odbrusih mu i podjoh dalje.

     -  Ne može dalje! – reče mi policajac ispred mene – Šta je ovo, neka provokacija !? – pita i gleda mi u šlic.

     -  Jao izvinite, malo pre sam bio u WC–u, izgleda da sam zaboravio... – unezverih se ja kad videh da sam zaboravio da zakopčam šlic. A onaj novinar sve snima. Uperio kameru ka mom šlicu i snima li snima. Bože, pomislih, šta li će da komentarišu uz ovaj snimak.

     - Evo, evo sad ću ja, samo mi pridržite karanfile. – zbunjeno rekoh i pružih cveće policajcu. Tada sevnuše blicevi sa svih strana. Prolomi se i aplauz. Ovi iza mene povikaše : '' Naša je policija, naša je policija !!!''. Učini mi se da se i policajac nasmeši ali se brzo uozbilji. Ja zakopčah šlic i uzeh nazad karanfile a onda spazih iza policajčevih ledja Maru. Spazi i ona mene, i taman htede nešto da mi kaže, kad neke devojke oko mene zagalamiše : '' Čedo oženi me, Čedo oženi me !!!'' Ja se osvrćem, gledam, nijednu ne poznajem. A Mara mi dobacuje preko policajčevih ledja : - Jesi li ti Čeda ?

-         Jesam – odgovaram – a jesi li ti Mara?

-         Jesam, a koje su ti ove što traže da ih oženiš?

      -    Pojma nemam, prvi put ih vidim u životu.'' A ove i dalje viču : '' Čedo oženi me, Čedo oženi me !!!''

       -   Pa kad ih toliko imaš, šta hoćeš od mene? – nastavlja Mara.

       -  Nisu to moje žene, ej žene kažite joj da niste sa mnom! – povičem ja na one žene a jedna me zagrli i poljubi u obraz pa će meni :

       -  Kako nismo? Sad smo svi mi zajedno!

       A ostali prihvatiše : '' Zajedno, Zajedno !!!''

       U to mi se neko romče prikači za nogu i razdra se : ''Ovo je moj tata!!!'' Onaj novinar odmah okrete kameru i poče da snima dete. Tu se ono romče i zaplaka i još jače mi stegnu nogu.

       - Ja nikoga nemam – prozbori kroz plač – hajde ti budi moj tata!

       -  Slušaj mali – puče nešto u meni – vidiš onu lutku u robijaškom odelu, e to ti je i otac i majka.Bar tako kažu.A ti što snimaš, ako ti je ovaj mali toliko zanimljiv, evo dajem ga tebi pa mu ti budi otac! – i uhvatih malo romče pa ga zakačih za snimateljevu nogu, koju ovaj odmah snažno obuhvati.

       -  Znači imaš i sina!? – dobaci Mara.

       -  Prvi put ga vidim !

       -  Ti si zao, pokvaren i prevarant! – poče Mara da me vredja.

       -  A ti nisi kao na slici koju si poslala! – ne izdržah ni ja.

       -  Pa ti si u Demokratskoj stranci!? – ugleda onu zastavicu što mi je virila iz džepa. – Pa ti si strani plaćenik, ti si izdajica ove zemlje. Zbog takvih kao što si ti, su nam i uveli sankcije.

       -  Ko izdajnik, jel ja ? – probudi se onaj vinjak u meni. – Zar meni da kažeš da sam izdajnik!?

       -  Ti nego ko!!! – i dalje je siktala Mara. – Ti hoćeš da nas porobe, da budemo robovi.Sve ja znam.Sve sam videla na televiziji.Hoćeš da drugi gospodare nama.Ali dok nam je on...- i pruži ruke u pravcu nekog što je govorio na bini iza njenih ledja – dok nam je on, mi smo slobodni. Ne moramo ništa da imamo, on nam je sve.

       - Gospodjo, je li ovo vaš muž ? – upita je onaj policajac.

       - Kakav muž, bitanga i strani plaćenik. Eto ko je on. Hteo je da me prevari, mladu i neiskusnu. Ima ženu i dete. Bitanga. Ali, znam ja, sve ja znam, ja gledam televiziju. Džaba vi lupate u lonce, ja svako vece gledam Dnevnik!!!

       - Znači mogu da ga bijem? – upita policajac.

       - Druže, ako to uradiš, daću ti za džabe. Mara časti. – i tu mu nešto šapnu na uvo. Policajac razvuče osmeh od uva do uva i reče joj : - To mi još nijedna nije radila.

       - Čekaj malo, - pobunih se ja – zašto da biješ? Ja sam ovde sa sinom. Zar dete da udariš? -  i ja opet uzeh malog roma od snimatelja i zakačih ga za nogu.

       - Odbi! – strogo odgovori policajac. – Šta da se radi, takav je posao. Ni ja ga ne volim ali zato uživam dok bijem.

       - Znači ipak ti je sin ? – nastavi Mara – Svi vi demokrate čim postane gusto sve priznajete. Pravi si smrad !

       - Ja smrad. E tako me još niko nije uvredio. Ja smrad, a ti što si ovom ovde obećala da ćeš da ga častiš, ti si poštena. E sad ćeš da vidiš ko je smrad kamenjarko jedna!!! – provali iz mene neki bes, a obično sam mek ko bakin kolač. I ja uzeh jedno od onih jaja iz desnog džepa i bacih ga na Maru. U tom trenutku onaj govornik se razdra : '' volim i ja vlast!!!'' Mara kao da je doživela orgazam ciknu : '' Tooooooo !!! ''  i jaje završi na policajčevom  čelu. Onaj snimatelj prvo uperi kameru na mene, pa na policajca, pa na Maru, pa opet na mene. Osta nejasno da li je Mara viknula : '' Toooo!!! ''  zato što sam pogodio policajca, zato što sam nju promašio ili zbog govornika. Tek to i nije toliko važno, samo znam da i oni oko mene počeše da bacaju jaja na policiju, i one iza policije koji su tapšali govorniku, koji još jednom ponovi : '' volim i ja vlast !''. Ako je prvo jaje završilo na policajcevom čelu, za drugo se može reći, jaje na oko. Maru pogodih tek iz trećeg puta. Okupasmo policiju sa jajima dok si reko keks. Posle tog početnog šoka, policija povadi palice i znam da sam pomislio '' sad smo ga najebali ''. Oni što su bili iza policije krenuše na nas sa transparentima i slikama voljenog im govornika, na nas što smo stajali ispred policije. Ali i ovi oko mene se ne zbuniše, pa krenuše na njih i policiju sa stranačkim zastavama i takodje transparentima , samo razlicite sadržine od onih prvih. Ja nisam imao pojma da to može i tako da se upotrebi. Nasta pravi krkljanac. Onaj sa lutkom udari u transparent sa slikom istog lika. Ispade da isti čovek tuče sam sebe. Onaj policajac zamahnu da me udari ali sam uspeo da mu podmetnem jednog čičicu sa transparentom : '' Jezdo vrati mi pare ''. Čiča dobi preko ledja umesto mene. Ja sam polako počeo da se povlačim sa sve romčetom na nozi ali uporni policajac pokuša da me još jednom zakači palicom. Ko zna šta mu je Mara šapnula. Ovaj put mu podmetoh onog snimatelja. Bio je to brutalan napad na sedmu silu. Ode kamera u paramparčad. Uspeo sam nekako da bojno polje prepustim mladjima i hrabrijima, a ja sa sve mojim sinom na nozi pravac Slavija. Na Slaviji opet sretoh prodavca karanfila koji je jednoj našoj poznatoj glumici objašnjavao : '' Šta ste navalili lud, pa lud. Šta mi znamo kakav je to covek ! ''

      U tramvaju sam imao sreće. Naidje kontrola i ja romče zakačih kontroloru za nogu, pa tako živ i zdrav nekako stigoh kući.

     Kad sam uključio TV , o onoj tuči ni reči. Samo snimak onog govornika što stalno ponavlja '' volim i ja vlast ''. Mislim se a ko je ne voli. To su to veče i naredne cele nedelje pustali barem nekih sto puta na svim televizijama. Istorijska rečenica, nema šta. Zato sam je i upamtio. Ali zato su novine objavile ono što nije bilo na televiziji.Zato i kažem da sam bio u novinama i da ih redovno čitam. Na naslovnoj strani jednih novina moja slika kako policajcu dajem karanfile a iznad naslov velikim slovima : '' POLICIJA JE UZ NAROD ''. Svašta, šta sve te novine neće da pišu. Pročitao sam i da se izveštac BBS – a  žalio kako mu je policija uništila kameru gde je imao zapis o nesrećnoj ljubavi dvoje mladih, koji su se nalazili na dve suprotne strane, u taborima ljutih političkih protivnika. Topla ljudska priča, pričao je novinarima taj dopisnik BBS – a, taj dirljivi susret dvoje mladih ljudi razdvojenih policijskim kordonom, a onda se kao u najboljim holivudskim filmovima odnekud pojavio i sin, pa su mladi u jednom trenutku shvatili, da je život iznad politike i da treba da budu zajedno sa svojim sinom. Ali zli policajac, isto kao u holivudskom filmu, odbija da mladu ženu pusti do svog dragana, i da zagrli svog sina, koga je usput taj isti snimatelj privio uz svoju nogu, dok je trajalo ubedjivanje sa policajcem. On čak šta više nudi mladoj ženi nepristojnu ponudu da mu nešto uradi, ako hoće da je pusti. Na to iznervirani mladić otkopčava šlic, što je kako tvrdi i kamera zabeležila, i pita policajca da li bi možda to isto policajac njemu uradio, a onda vadi jaje i pogadja policajca u čelo. Tada nastaje opšta tuča policije i demonstranata. Kordon je probijen, a mladi su se konačno spojili, i zajedno sa svojim sinom napustili mesto dogadjaja. Isti taj izveštač tvrdi da je sve to snimio, ali da mu je policija u akciji koju je preduzela protiv demonstranata uništila ceo materijal. Zato najavljuje tužbu protiv Beogradske policije. Još smatra da ima priču za Pulicerovu nagradu, sa kojom bi rešio neke svoje lične probleme, pa moli učesnike ovog dogadjaja da mu se jave. I poziva ih da sa njim odu u Englesku i ceo dogadaj snime u nekom njihovom studiju, kako bi istina o nama stigla u svet. E ljudi moji, kad sam sve ovo pročitao, prvi put u životu mi je bilo milo što policija bije. Pošteno !!!

 

Zvezda...

voja | 14 April, 2008 21:06

Evo sedim, srčem kaficu i uživam gledajući u plodove svog rada,tj. pogledom pratim šta ova moja deca rade po kući.

- A o čemu ćeš danas pisati?- pita me ovaj najmladji dok kao nezainteresovano lista Blic.

- To ne znam ni ja, - odgovaram i nastavljam – Da sam Šeherezada do sada bih već presušio.Pa i ona je jednu priču pričala po nekoliko dana, a ja uvek postavljam nešto novo i originalno. - A šta ćeš mami da kupiš za godišnjicu braka? – pita me ovaj srednji u prolazu, dok kao boksuje sa zamišljenim protivnikom.- Nisi valjda na to zaboravio?

- Taman posla...pamtim sve prirodne i neprirodne katastrofe koje su zadesile čovečanstvo, nema šanse da tako nešto zaboravim...samo nisam se još odlučio...malo nam je kućni budžet ograničen...

- A nekad si mi pevao kako ćeš zbog mene skinuti sve zvezde sa neba, skinućeš se i go ako treba...a ako te ostavim da tri dana nećeš jesti leba...a sad si se stisnuo kad treba nešto da se kupi...- čujem ženu kako mi dobacuje iz kuhinje.

- Za ovo prvo se država već pobrinula sa najnovijim poskupljenjem, ovo drugo mogu da ispunim tek kasnije kad decu pošaljem na dnevne aktivnosti, a zvezda si se setila tek sad kad je Partizan Zvezdu spustio na zemlju.Ja sam tad bio mlad i glup,tj. živeo sam u oblacima pa mi ni zvezde nisu izgledale tako daleko...-derem se ja da bi me čula.

- Nemoj da se praviš kao da si pao s Marsa, nego da mi kupiš jednu zvezdu, to sad svi rade.-odgovara mi ona.

- Kako misliš zvezdu...zar se i to može?- čudim se ja.

- Može,može – ubacuje se u priču ovaj najmladji i pokazuje mi neki tekst u današnjem Blicu – Evo ovde piše.Ova agencija koja prodaje zvezde i placeve na Mesecu i Marsu, tvrdi da za samo 200 evra možete obradovati voljenu osobu kupujući joj jednu zvezdu.A da nije u pitanju prevara, kupac se može uveriti dobijanjem sertifikata, a kupljena zvezda će direktno biti registrovana sa sve pratećom dokumentacijom u zvaničnom registru zavoda za patente SAD u Vašingtonu.

- Prvo, ako smem da primetim, ovde piše voljenu osobu.A drugo, ko meni garantuje da ja kupujem od pravog vlasnika? – nedam se ni ja-Ako to može tako, onda ću i ja sutra postaviti oglas da prodajem galaksiju.A da bi eliminisao konkurenciju, staviću cena đuture 100 evra sa sve asteroidima i zvezdanom prašinom, svaki dogovor moguć kao i zamena za polovnog ''fiću''...pa da...

- Slušaj, nemoj da se praviš lud...- prilazi mi žena sa varjačom u ruci, i nastavlja – Juče je komšija Sima svojoj ženi kupio četiri hektara pustinje na Mesecu i dva kratera na Marsu.Ne mogu da živim više od nje kad počne da mi se hvali.Nemoj više da nas ponižavaš u društvu, kako nemamo ništa od nekretnina.Sutra lepo da se spremiš, da odeš u tu agenciju i da mi kupiš jedno pet – šest zvezda.Da mogu ko žena da se pojavim medju svetom a ne da se krijem od ljudi...

- Neću da se brukam,- odgovaram - šta će meni zvezda kad sam ja sam zvezda u usponu..- Ne stigoh da završim rečenicu jer se žena bacila na mene i počela da me davi...

- Nije to zvezda za tebe, nego za mene...-čujem je dok pokušavam da se oslobodim njenog stiska- Hoću i ja da imam zvezdu...

- Ne bi ti ništa pomogla...- krkljam ja – nikad nećeš dostići moje visine...

- E sad ćeš ti videti sve zvezde...- poslednje je čega se sećam da je rekla....

 

 

Model ...

voja | 11 April, 2008 20:09

Model

  

     - Ima li ko pametan u ovoj državi da zaštiti i nas radničku klasu.Dobio sam otkaz na poslu a nemam kome da se žalim.I kako sada da prehranim porodicu? – pita me komšija dok smo se vozili na miting otpuštenih radnika. Ja slegoh ramenima ali pošto smo stajali odmah do vozača, ovaj se okrete prema njemu i stiže da ga upita : '' Kako bre čoveče?''

       Autobus se zaljulja, a komšija samo što ne pade na kolena ali nekako zadrža ravnotežu.

- Ti bolje gledaj kako voziš. – dobaci mu komšija i nastavi obraćajući se meni. – Eh, kako? Da ti pričam ne bi verovao!

-  Pričaj, pričaj! – čujem vozača ali pridržavam komšiju jer se autobus ponovo zaljulja.

- Tog jutra kada sam krenuo na posao ništa nije ukazivalo na katastrofu koja me je zadesila.Samo me je nešto bolela glava, ( valjda zbog ovog vremena ) pa kažem ženi da mi u džep sakoa obavezno stavi i pilule protiv bolova, pa ako ne popusti popiću na poslu. Ti znaš da je moj posao osetljiv i da moram da se skoncentrišem. Tu inprovizacije nisu dozvoljene.

- A čime se baviš burazeru? – opet se okrete ka nama vozač, a ja i komšija se instiktivno uhvatismo jedan za drugog da bi preživeli još jedno ljuljanje autobusa.

-  Ti znaš – nastavlja komšija – da su me jedva primili na likovnu akademiju, bilo je povuci- potegni.

- Znači slikar! – čujem vozača a pridržavam komšiju.

- Ja sam model, umetnički model, i ja taj posao shvatam krajnje ozbiljno.I gledaj čoveče kako voziš! Možda se neko od budućih svetskih umetnika učio na meni, i nadam se da će generacije koje dolaze znati da cene moj skromni doprinos u ovoj fazi njihovog razvoja.

- Znači slikaju te golog – prekrsti se vozač – pa što čoveče ne nađe neki pošten posao? Nešto kao policajac ili kao ja, vozač.

- I kažem ti da me nije samo bolela glava, i da ne popih tablete što mi je žena spremila, sve bi bilo drugačije.Posle se sve razjasnilo ali tad je već bilo kasno. Umesto tableta za glavu, u džep od sakoa mi stavila '' vijagru '' koju je kupila od Kineza na pijaci.Kaže da čim je primetila zabunu, odmah je zvala na mobilni ali šta to vredi kad ja nisam mogao da na čas ponesem telefon.

- Vijagra! Au, čoveče!!! Pričaj, pričaj!!! – uzviknu vozač i mi se još jednom zaljuljasmo.

- Kada je zvono označilo početak časa, ja skinem moj bade mantil, okačim ga na čiviluk i sedajući na stolicu zauzmem pozu Rodenovog '' Mislioca ''.Sećam se da sam mislio kako do plate ima još deset dana.Profesorka ide između klupa i gleda šta ko crta. A ko za inat ispred mene neka studentkinja sedi u mini suknji i prekrstila noge.Ti znaš da sam ja profesionalac i da sam oženjen, ali sam i živa duša. A ona čas prekrsti noge na levu stranu, čas na desnu, i sve tako. Nikako da se smiri.Primetim odjednom da me glava više ne boli ali osećam neku toplinu od kolena pa naviše.Inače jedan prijatan osećaj.Srce poče brže da mi lupa, a počeh i da se znojim.Tu nešto ne valja, mislim se, kako meni što sam go da bude vruće a ovima što su obučeni ništa. Ustanem ja da pitam profesorku da li mogu da odem do WC – a da se osvežim.Kako ja ustadoh, oni iz prvih redova prekriše rukama oči, a neki se i nasmejaše. '' Ne može, sedi dole. Čas je tek počeo! '' – čujem profesorku koja me i ne gleda već se zadubila u crtež jednog što slika.Ja se okrenem oko sebe ali ne vidim ništa smešno.Jedan mi pokazuje prstom da pogledam dole.Ja se sagnem ali ni na podu nema ništa.Ne mogu da dokučim zašto li se smeju a ovi oko mene ne prestaju.Primetim da se ona u miniću opružila preko klupe ( posle su mi rekli da se onesvestila ) ali i čujem profesorku kako se svađa sa jednim studentom.Govori mu kako je bezobrazan i nevaspitan, da će ona njega poslati kod dekana na razgovor, i kako ona do sada u svom životu nije videla tako nacrtanog '' Mislioca ''. A onda je primetila mene kako stojim, krenula ka meni pa zastala, skinula naočare, obrisala staklo i ponovo me pogledala.'' A vi, vi...'' – jedva sam uspeo da je čujem od galame i smeha koji je nastao – vi odmah, odmah kod dekana!'' Ne znam šta joj bi ali reših da je poslušam i krenem ka vratima.

- Stani! – presekao me je još jednom njen glas. – Gde ste krenuli tako?

- Pa rekli ste kod dekana!? – zbunjeno sam zamucao, dok su se neki studenti valjali od smeha.

- Mantil! – vikala je na mene – Obucite vaš bade – mantil!

I tako, skoro za ništa dadoše mi otkaz.

- Ha,ha,ha, - smejao se vozač gledajući u nas – ha,ha,ha, znači tebi se .....

Nije stigao da završi rečenicu jer smo upravo prolazili kroz izlog jedne prodavnice.

 

 

Model ...

voja | 11 April, 2008 20:09

Model

  

     - Ima li ko pametan u ovoj državi da zaštiti i nas radničku klasu.Dobio sam otkaz na poslu a nemam kome da se žalim.I kako sada da prehranim porodicu? – pita me komšija dok smo se vozili na miting otpuštenih radnika. Ja slegoh ramenima ali pošto smo stajali odmah do vozača, ovaj se okrete prema njemu i stiže da ga upita : '' Kako bre čoveče?''

       Autobus se zaljulja, a komšija samo što ne pade na kolena ali nekako zadrža ravnotežu.

- Ti bolje gledaj kako voziš. – dobaci mu komšija i nastavi obraćajući se meni. – Eh, kako? Da ti pričam ne bi verovao!

-  Pričaj, pričaj! – čujem vozača ali pridržavam komšiju jer se autobus ponovo zaljulja.

- Tog jutra kada sam krenuo na posao ništa nije ukazivalo na katastrofu koja me je zadesila.Samo me je nešto bolela glava, ( valjda zbog ovog vremena ) pa kažem ženi da mi u džep sakoa obavezno stavi i pilule protiv bolova, pa ako ne popusti popiću na poslu. Ti znaš da je moj posao osetljiv i da moram da se skoncentrišem. Tu inprovizacije nisu dozvoljene.

- A čime se baviš burazeru? – opet se okrete ka nama vozač, a ja i komšija se instiktivno uhvatismo jedan za drugog da bi preživeli još jedno ljuljanje autobusa.

-  Ti znaš – nastavlja komšija – da su me jedva primili na likovnu akademiju, bilo je povuci- potegni.

- Znači slikar! – čujem vozača a pridržavam komšiju.

- Ja sam model, umetnički model, i ja taj posao shvatam krajnje ozbiljno.I gledaj čoveče kako voziš! Možda se neko od budućih svetskih umetnika učio na meni, i nadam se da će generacije koje dolaze znati da cene moj skromni doprinos u ovoj fazi njihovog razvoja.

- Znači slikaju te golog – prekrsti se vozač – pa što čoveče ne nađe neki pošten posao? Nešto kao policajac ili kao ja, vozač.

- I kažem ti da me nije samo bolela glava, i da ne popih tablete što mi je žena spremila, sve bi bilo drugačije.Posle se sve razjasnilo ali tad je već bilo kasno. Umesto tableta za glavu, u džep od sakoa mi stavila '' vijagru '' koju je kupila od Kineza na pijaci.Kaže da čim je primetila zabunu, odmah je zvala na mobilni ali šta to vredi kad ja nisam mogao da na čas ponesem telefon.

- Vijagra! Au, čoveče!!! Pričaj, pričaj!!! – uzviknu vozač i mi se još jednom zaljuljasmo.

- Kada je zvono označilo početak časa, ja skinem moj bade mantil, okačim ga na čiviluk i sedajući na stolicu zauzmem pozu Rodenovog '' Mislioca ''.Sećam se da sam mislio kako do plate ima još deset dana.Profesorka ide između klupa i gleda šta ko crta. A ko za inat ispred mene neka studentkinja sedi u mini suknji i prekrstila noge.Ti znaš da sam ja profesionalac i da sam oženjen, ali sam i živa duša. A ona čas prekrsti noge na levu stranu, čas na desnu, i sve tako. Nikako da se smiri.Primetim odjednom da me glava više ne boli ali osećam neku toplinu od kolena pa naviše.Inače jedan prijatan osećaj.Srce poče brže da mi lupa, a počeh i da se znojim.Tu nešto ne valja, mislim se, kako meni što sam go da bude vruće a ovima što su obučeni ništa. Ustanem ja da pitam profesorku da li mogu da odem do WC – a da se osvežim.Kako ja ustadoh, oni iz prvih redova prekriše rukama oči, a neki se i nasmejaše. '' Ne može, sedi dole. Čas je tek počeo! '' – čujem profesorku koja me i ne gleda već se zadubila u crtež jednog što slika.Ja se okrenem oko sebe ali ne vidim ništa smešno.Jedan mi pokazuje prstom da pogledam dole.Ja se sagnem ali ni na podu nema ništa.Ne mogu da dokučim zašto li se smeju a ovi oko mene ne prestaju.Primetim da se ona u miniću opružila preko klupe ( posle su mi rekli da se onesvestila ) ali i čujem profesorku kako se svađa sa jednim studentom.Govori mu kako je bezobrazan i nevaspitan, da će ona njega poslati kod dekana na razgovor, i kako ona do sada u svom životu nije videla tako nacrtanog '' Mislioca ''. A onda je primetila mene kako stojim, krenula ka meni pa zastala, skinula naočare, obrisala staklo i ponovo me pogledala.'' A vi, vi...'' – jedva sam uspeo da je čujem od galame i smeha koji je nastao – vi odmah, odmah kod dekana!'' Ne znam šta joj bi ali reših da je poslušam i krenem ka vratima.

- Stani! – presekao me je još jednom njen glas. – Gde ste krenuli tako?

- Pa rekli ste kod dekana!? – zbunjeno sam zamucao, dok su se neki studenti valjali od smeha.

- Mantil! – vikala je na mene – Obucite vaš bade – mantil!

I tako, skoro za ništa dadoše mi otkaz.

- Ha,ha,ha, - smejao se vozač gledajući u nas – ha,ha,ha, znači tebi se .....

Nije stigao da završi rečenicu jer smo upravo prolazili kroz izlog jedne prodavnice.

 

 

Paja...

voja | 10 April, 2008 22:01

- Vidiš kako ova slonica iz Milvokija zaradjuje 45 evra po naslikanoj slici, a ti od tvog pisanja nemaš ni dve žute banke. – čujem ženu koja preko mog ramena čita rubriku Luda planeta.

- To je zato što tata radi kao konj, a ti tvrdiš da je pravi magarac. – pametuje ovaj mladji.

  Uzdahnem duboko, malo se nakašljem, tek da im dam do znanja da me ne interesuju njihovi komentari, pa okrenem sledeći list ne bih li pročitao da li se olimpijski plamen još drži ili su ga baš '' ugasili''.Čitam kako su tim povodom organizovane demonstracije u San Francisku, a da su demonstracije podržali i nudisti, koji traže povratak na stari način olimpijskog nadmetanja, jer su se antički Grci takmičili goli.

- Hm, ovo možda ne bi bilo loše, - pokazujem ženi prstom na pomenuti tekst – mislim, podržao bih jednu ovakvu inicijativu. Ipak, tradicija je tradicija, a ti znaš da sam ja uvek bio naklonjen tradicionalnim vrednostima...i tako to...

- A jel bi to značilo da bi i naši sportisti izašli na teren goli? – pita ovaj mladji sin i počinje da sisa palac.

- Ako misliš na Anu Ivanović i Jelenu Janković, pa nisam baš siguran, ali pravila bi bila ista za sve...

- Ma dete je mislilo na Novaka Djokovića. – ubacuje se žena i zadovoljno trlja ruke, kao da je ta zamišljena Olimpijada već počela.

- A ja bih to pravilo takmičenja uveo u ovu našu političku arenu, - ubacuje se u priču ovaj srednji sin – pa da vidimo ko ima m..a za promene a ko samo palam..i.

- E, a vidite ovo. - pokušavam ja da skrenem temu sa politike – Publika u Čačku, na '' Danima estrade '', popularnoj pevačici Sabrini skandirala : '' Skini se, skini se !!!''

- Biće tebi skini se, - govori žena i pokazuje mi na momke iz jedne partije od kojih sam uzeo olovku i upaljač, a koji su upravo ulazili u dvorište.- A kako ćeš sad ove da skineš sa vrata?Sad će zbog jedne olovke i upaljača stalno da ti dosadjuju.A daj Bože da ne moraš nešto i da potpišeš.

- E sad ćeš da vidiš kako! – odgovaram ja i trčim niz stepenice da stignem pre njih do ulaznih vrata, kako bih ista zaključao.Srećom u poslednjem trenutku stigoh pre njih, jer vidim da jedan gura da ih na silu otvori, a onaj drugi se dere :

- Vojo otvori, znamo da si tu!!!

- Ne guraj vrata. – odgovaram ja kreštavim glasom, da bi ih zavarao – Nikog nema kod kuće.

- A koji si ti ako nikog nema kod kuće? – čujem jednog od njih kako se pravi pametan.

- Ja sam Paja, Vojin papagaj, a Voja mi rekao da nikoga ne puštam u kuću dok se on ne vrati...

- A znao si da uzmeš upaljač i olovku! – uporan je pametnjaković, i nastavlja da udara u vrata – Znamo da si tu, zato otvaraj.Ti si već treći od jutros koji nam je zatvorio vrata ispred nosa, e ne može to takoJa ne odlazim dok ne potpišeš pristupnicu...otvaraj!!!

- Slušaj mali! – sad već ne kreštim dok mu odgovaram – Lepo ti kažem da sam ja papagaj Paja, ali ako nastaviš da lupaš u vrata, izaćiću sa ovom mojom bejzbol palicom za hitne slučajeve, i tako ću da te naplavim, da ćeš ceo život pamtiti kako papagaj bije...

  Lupanje presta, čujem ih kako se nešto domundjavaju, i na kraju odustadoše i odoše.

Uh, mislim se dobro je.Popnem se opet gore na sprat, okupim ove moje na gomilu, dam ženi olovku i papir da hvata beleške ( kako bi istorija imala i neki pisani dokument o ovome šta nam se dešava), pa im održim jedan patriotski govor :

   - Damo i mlada gospodo, poštovana porodico, moji najmiliji!

Dodje i taj neprijatni i dugo najavljivani trenutak, kad su naše političke stranke rešile da ostvare svoju pretnju i da krenu u kampanju.Evo dočekasmo kao normalni ljudi početak predizborne kampanje, pa je moj zadatak kao glave porodice, da vas provedem kroz ovaj period iskušenja sa što manje posledica, kako bi po okončanju iste ostali i dalje normalni.

   Vreme u kome živimo prepuno je izazova, koji nas vrebaju na svakom ćošku.Političke emisije, bilbordi na ulicama,plakati na banderama, aktivisti na svakom pešačkom prelazu, akcije od vrata do vrata, telefonske ankete u sred noći ( kad ne znate ni kako se zovete, a ne za koga ćete glasati ), su opasnosti sa kojima ćete se susretati u narednih mesec dana.Na nama je da uložimo nadčovečanske napore i da se tim iskušenjima odupremo.U cilju ostvarivanja tog najtežeg zadatka koji je pred nama ( da sačuvamo još ovo malo pameti što nam je ostalo, ili ako vam se više svidja da ne dozvolimo da nas neko pravi ludima ), kao i u odbrani ličnog integriteta i porodičnog dostojanstva, izdajem sledeće smernice za rad i ponašanje u predstojećem periodu :

- Jel pišeš? – pitam ženu.

- Pišem,pišem. – odgovara.

- Pod 1. Na svaki telefonski poziv, odgovarajte sa : '' Mi nismo kod kuće....ovde papagaj Paja.

2.Ne otvarati vrata nepoznatim osobama, uz objašnjenje da papagaj Paja nema ključeve od kuće.

3.Ne uzimati nikakve suvenire od aktivista, uz objašnjenje da je nama dosta što imamo Paju.

4.Ako vidite da neko lepi plakate na našu kapiju, odmah uključite ovo crevo što zalivamo travnjak, i operite malo i kapiju, i ona je naše vlasništvo.

I 5. ono najvažnije.Ako vas neko na ulici bude pitao koji vam kandidat uliva najviše poverenja, vi kažite Paja.

   Ne budete li se pridržavali ovih smernica, ima perje da leti...pa da...

 

Čestitamo!

voja | 09 April, 2008 13:04

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12
 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb