Vojin blog

Zvezda...

voja | 14 April, 2008 21:06

Evo sedim, srčem kaficu i uživam gledajući u plodove svog rada,tj. pogledom pratim šta ova moja deca rade po kući.

- A o čemu ćeš danas pisati?- pita me ovaj najmladji dok kao nezainteresovano lista Blic.

- To ne znam ni ja, - odgovaram i nastavljam – Da sam Šeherezada do sada bih već presušio.Pa i ona je jednu priču pričala po nekoliko dana, a ja uvek postavljam nešto novo i originalno. - A šta ćeš mami da kupiš za godišnjicu braka? – pita me ovaj srednji u prolazu, dok kao boksuje sa zamišljenim protivnikom.- Nisi valjda na to zaboravio?

- Taman posla...pamtim sve prirodne i neprirodne katastrofe koje su zadesile čovečanstvo, nema šanse da tako nešto zaboravim...samo nisam se još odlučio...malo nam je kućni budžet ograničen...

- A nekad si mi pevao kako ćeš zbog mene skinuti sve zvezde sa neba, skinućeš se i go ako treba...a ako te ostavim da tri dana nećeš jesti leba...a sad si se stisnuo kad treba nešto da se kupi...- čujem ženu kako mi dobacuje iz kuhinje.

- Za ovo prvo se država već pobrinula sa najnovijim poskupljenjem, ovo drugo mogu da ispunim tek kasnije kad decu pošaljem na dnevne aktivnosti, a zvezda si se setila tek sad kad je Partizan Zvezdu spustio na zemlju.Ja sam tad bio mlad i glup,tj. živeo sam u oblacima pa mi ni zvezde nisu izgledale tako daleko...-derem se ja da bi me čula.

- Nemoj da se praviš kao da si pao s Marsa, nego da mi kupiš jednu zvezdu, to sad svi rade.-odgovara mi ona.

- Kako misliš zvezdu...zar se i to može?- čudim se ja.

- Može,može – ubacuje se u priču ovaj najmladji i pokazuje mi neki tekst u današnjem Blicu – Evo ovde piše.Ova agencija koja prodaje zvezde i placeve na Mesecu i Marsu, tvrdi da za samo 200 evra možete obradovati voljenu osobu kupujući joj jednu zvezdu.A da nije u pitanju prevara, kupac se može uveriti dobijanjem sertifikata, a kupljena zvezda će direktno biti registrovana sa sve pratećom dokumentacijom u zvaničnom registru zavoda za patente SAD u Vašingtonu.

- Prvo, ako smem da primetim, ovde piše voljenu osobu.A drugo, ko meni garantuje da ja kupujem od pravog vlasnika? – nedam se ni ja-Ako to može tako, onda ću i ja sutra postaviti oglas da prodajem galaksiju.A da bi eliminisao konkurenciju, staviću cena đuture 100 evra sa sve asteroidima i zvezdanom prašinom, svaki dogovor moguć kao i zamena za polovnog ''fiću''...pa da...

- Slušaj, nemoj da se praviš lud...- prilazi mi žena sa varjačom u ruci, i nastavlja – Juče je komšija Sima svojoj ženi kupio četiri hektara pustinje na Mesecu i dva kratera na Marsu.Ne mogu da živim više od nje kad počne da mi se hvali.Nemoj više da nas ponižavaš u društvu, kako nemamo ništa od nekretnina.Sutra lepo da se spremiš, da odeš u tu agenciju i da mi kupiš jedno pet – šest zvezda.Da mogu ko žena da se pojavim medju svetom a ne da se krijem od ljudi...

- Neću da se brukam,- odgovaram - šta će meni zvezda kad sam ja sam zvezda u usponu..- Ne stigoh da završim rečenicu jer se žena bacila na mene i počela da me davi...

- Nije to zvezda za tebe, nego za mene...-čujem je dok pokušavam da se oslobodim njenog stiska- Hoću i ja da imam zvezdu...

- Ne bi ti ništa pomogla...- krkljam ja – nikad nećeš dostići moje visine...

- E sad ćeš ti videti sve zvezde...- poslednje je čega se sećam da je rekla....

 

 

Model ...

voja | 11 April, 2008 20:09

Model

  

     - Ima li ko pametan u ovoj državi da zaštiti i nas radničku klasu.Dobio sam otkaz na poslu a nemam kome da se žalim.I kako sada da prehranim porodicu? – pita me komšija dok smo se vozili na miting otpuštenih radnika. Ja slegoh ramenima ali pošto smo stajali odmah do vozača, ovaj se okrete prema njemu i stiže da ga upita : '' Kako bre čoveče?''

       Autobus se zaljulja, a komšija samo što ne pade na kolena ali nekako zadrža ravnotežu.

- Ti bolje gledaj kako voziš. – dobaci mu komšija i nastavi obraćajući se meni. – Eh, kako? Da ti pričam ne bi verovao!

-  Pričaj, pričaj! – čujem vozača ali pridržavam komšiju jer se autobus ponovo zaljulja.

- Tog jutra kada sam krenuo na posao ništa nije ukazivalo na katastrofu koja me je zadesila.Samo me je nešto bolela glava, ( valjda zbog ovog vremena ) pa kažem ženi da mi u džep sakoa obavezno stavi i pilule protiv bolova, pa ako ne popusti popiću na poslu. Ti znaš da je moj posao osetljiv i da moram da se skoncentrišem. Tu inprovizacije nisu dozvoljene.

- A čime se baviš burazeru? – opet se okrete ka nama vozač, a ja i komšija se instiktivno uhvatismo jedan za drugog da bi preživeli još jedno ljuljanje autobusa.

-  Ti znaš – nastavlja komšija – da su me jedva primili na likovnu akademiju, bilo je povuci- potegni.

- Znači slikar! – čujem vozača a pridržavam komšiju.

- Ja sam model, umetnički model, i ja taj posao shvatam krajnje ozbiljno.I gledaj čoveče kako voziš! Možda se neko od budućih svetskih umetnika učio na meni, i nadam se da će generacije koje dolaze znati da cene moj skromni doprinos u ovoj fazi njihovog razvoja.

- Znači slikaju te golog – prekrsti se vozač – pa što čoveče ne nađe neki pošten posao? Nešto kao policajac ili kao ja, vozač.

- I kažem ti da me nije samo bolela glava, i da ne popih tablete što mi je žena spremila, sve bi bilo drugačije.Posle se sve razjasnilo ali tad je već bilo kasno. Umesto tableta za glavu, u džep od sakoa mi stavila '' vijagru '' koju je kupila od Kineza na pijaci.Kaže da čim je primetila zabunu, odmah je zvala na mobilni ali šta to vredi kad ja nisam mogao da na čas ponesem telefon.

- Vijagra! Au, čoveče!!! Pričaj, pričaj!!! – uzviknu vozač i mi se još jednom zaljuljasmo.

- Kada je zvono označilo početak časa, ja skinem moj bade mantil, okačim ga na čiviluk i sedajući na stolicu zauzmem pozu Rodenovog '' Mislioca ''.Sećam se da sam mislio kako do plate ima još deset dana.Profesorka ide između klupa i gleda šta ko crta. A ko za inat ispred mene neka studentkinja sedi u mini suknji i prekrstila noge.Ti znaš da sam ja profesionalac i da sam oženjen, ali sam i živa duša. A ona čas prekrsti noge na levu stranu, čas na desnu, i sve tako. Nikako da se smiri.Primetim odjednom da me glava više ne boli ali osećam neku toplinu od kolena pa naviše.Inače jedan prijatan osećaj.Srce poče brže da mi lupa, a počeh i da se znojim.Tu nešto ne valja, mislim se, kako meni što sam go da bude vruće a ovima što su obučeni ništa. Ustanem ja da pitam profesorku da li mogu da odem do WC – a da se osvežim.Kako ja ustadoh, oni iz prvih redova prekriše rukama oči, a neki se i nasmejaše. '' Ne može, sedi dole. Čas je tek počeo! '' – čujem profesorku koja me i ne gleda već se zadubila u crtež jednog što slika.Ja se okrenem oko sebe ali ne vidim ništa smešno.Jedan mi pokazuje prstom da pogledam dole.Ja se sagnem ali ni na podu nema ništa.Ne mogu da dokučim zašto li se smeju a ovi oko mene ne prestaju.Primetim da se ona u miniću opružila preko klupe ( posle su mi rekli da se onesvestila ) ali i čujem profesorku kako se svađa sa jednim studentom.Govori mu kako je bezobrazan i nevaspitan, da će ona njega poslati kod dekana na razgovor, i kako ona do sada u svom životu nije videla tako nacrtanog '' Mislioca ''. A onda je primetila mene kako stojim, krenula ka meni pa zastala, skinula naočare, obrisala staklo i ponovo me pogledala.'' A vi, vi...'' – jedva sam uspeo da je čujem od galame i smeha koji je nastao – vi odmah, odmah kod dekana!'' Ne znam šta joj bi ali reših da je poslušam i krenem ka vratima.

- Stani! – presekao me je još jednom njen glas. – Gde ste krenuli tako?

- Pa rekli ste kod dekana!? – zbunjeno sam zamucao, dok su se neki studenti valjali od smeha.

- Mantil! – vikala je na mene – Obucite vaš bade – mantil!

I tako, skoro za ništa dadoše mi otkaz.

- Ha,ha,ha, - smejao se vozač gledajući u nas – ha,ha,ha, znači tebi se .....

Nije stigao da završi rečenicu jer smo upravo prolazili kroz izlog jedne prodavnice.

 

 

Model ...

voja | 11 April, 2008 20:09

Model

  

     - Ima li ko pametan u ovoj državi da zaštiti i nas radničku klasu.Dobio sam otkaz na poslu a nemam kome da se žalim.I kako sada da prehranim porodicu? – pita me komšija dok smo se vozili na miting otpuštenih radnika. Ja slegoh ramenima ali pošto smo stajali odmah do vozača, ovaj se okrete prema njemu i stiže da ga upita : '' Kako bre čoveče?''

       Autobus se zaljulja, a komšija samo što ne pade na kolena ali nekako zadrža ravnotežu.

- Ti bolje gledaj kako voziš. – dobaci mu komšija i nastavi obraćajući se meni. – Eh, kako? Da ti pričam ne bi verovao!

-  Pričaj, pričaj! – čujem vozača ali pridržavam komšiju jer se autobus ponovo zaljulja.

- Tog jutra kada sam krenuo na posao ništa nije ukazivalo na katastrofu koja me je zadesila.Samo me je nešto bolela glava, ( valjda zbog ovog vremena ) pa kažem ženi da mi u džep sakoa obavezno stavi i pilule protiv bolova, pa ako ne popusti popiću na poslu. Ti znaš da je moj posao osetljiv i da moram da se skoncentrišem. Tu inprovizacije nisu dozvoljene.

- A čime se baviš burazeru? – opet se okrete ka nama vozač, a ja i komšija se instiktivno uhvatismo jedan za drugog da bi preživeli još jedno ljuljanje autobusa.

-  Ti znaš – nastavlja komšija – da su me jedva primili na likovnu akademiju, bilo je povuci- potegni.

- Znači slikar! – čujem vozača a pridržavam komšiju.

- Ja sam model, umetnički model, i ja taj posao shvatam krajnje ozbiljno.I gledaj čoveče kako voziš! Možda se neko od budućih svetskih umetnika učio na meni, i nadam se da će generacije koje dolaze znati da cene moj skromni doprinos u ovoj fazi njihovog razvoja.

- Znači slikaju te golog – prekrsti se vozač – pa što čoveče ne nađe neki pošten posao? Nešto kao policajac ili kao ja, vozač.

- I kažem ti da me nije samo bolela glava, i da ne popih tablete što mi je žena spremila, sve bi bilo drugačije.Posle se sve razjasnilo ali tad je već bilo kasno. Umesto tableta za glavu, u džep od sakoa mi stavila '' vijagru '' koju je kupila od Kineza na pijaci.Kaže da čim je primetila zabunu, odmah je zvala na mobilni ali šta to vredi kad ja nisam mogao da na čas ponesem telefon.

- Vijagra! Au, čoveče!!! Pričaj, pričaj!!! – uzviknu vozač i mi se još jednom zaljuljasmo.

- Kada je zvono označilo početak časa, ja skinem moj bade mantil, okačim ga na čiviluk i sedajući na stolicu zauzmem pozu Rodenovog '' Mislioca ''.Sećam se da sam mislio kako do plate ima još deset dana.Profesorka ide između klupa i gleda šta ko crta. A ko za inat ispred mene neka studentkinja sedi u mini suknji i prekrstila noge.Ti znaš da sam ja profesionalac i da sam oženjen, ali sam i živa duša. A ona čas prekrsti noge na levu stranu, čas na desnu, i sve tako. Nikako da se smiri.Primetim odjednom da me glava više ne boli ali osećam neku toplinu od kolena pa naviše.Inače jedan prijatan osećaj.Srce poče brže da mi lupa, a počeh i da se znojim.Tu nešto ne valja, mislim se, kako meni što sam go da bude vruće a ovima što su obučeni ništa. Ustanem ja da pitam profesorku da li mogu da odem do WC – a da se osvežim.Kako ja ustadoh, oni iz prvih redova prekriše rukama oči, a neki se i nasmejaše. '' Ne može, sedi dole. Čas je tek počeo! '' – čujem profesorku koja me i ne gleda već se zadubila u crtež jednog što slika.Ja se okrenem oko sebe ali ne vidim ništa smešno.Jedan mi pokazuje prstom da pogledam dole.Ja se sagnem ali ni na podu nema ništa.Ne mogu da dokučim zašto li se smeju a ovi oko mene ne prestaju.Primetim da se ona u miniću opružila preko klupe ( posle su mi rekli da se onesvestila ) ali i čujem profesorku kako se svađa sa jednim studentom.Govori mu kako je bezobrazan i nevaspitan, da će ona njega poslati kod dekana na razgovor, i kako ona do sada u svom životu nije videla tako nacrtanog '' Mislioca ''. A onda je primetila mene kako stojim, krenula ka meni pa zastala, skinula naočare, obrisala staklo i ponovo me pogledala.'' A vi, vi...'' – jedva sam uspeo da je čujem od galame i smeha koji je nastao – vi odmah, odmah kod dekana!'' Ne znam šta joj bi ali reših da je poslušam i krenem ka vratima.

- Stani! – presekao me je još jednom njen glas. – Gde ste krenuli tako?

- Pa rekli ste kod dekana!? – zbunjeno sam zamucao, dok su se neki studenti valjali od smeha.

- Mantil! – vikala je na mene – Obucite vaš bade – mantil!

I tako, skoro za ništa dadoše mi otkaz.

- Ha,ha,ha, - smejao se vozač gledajući u nas – ha,ha,ha, znači tebi se .....

Nije stigao da završi rečenicu jer smo upravo prolazili kroz izlog jedne prodavnice.

 

 

Paja...

voja | 10 April, 2008 22:01

- Vidiš kako ova slonica iz Milvokija zaradjuje 45 evra po naslikanoj slici, a ti od tvog pisanja nemaš ni dve žute banke. – čujem ženu koja preko mog ramena čita rubriku Luda planeta.

- To je zato što tata radi kao konj, a ti tvrdiš da je pravi magarac. – pametuje ovaj mladji.

  Uzdahnem duboko, malo se nakašljem, tek da im dam do znanja da me ne interesuju njihovi komentari, pa okrenem sledeći list ne bih li pročitao da li se olimpijski plamen još drži ili su ga baš '' ugasili''.Čitam kako su tim povodom organizovane demonstracije u San Francisku, a da su demonstracije podržali i nudisti, koji traže povratak na stari način olimpijskog nadmetanja, jer su se antički Grci takmičili goli.

- Hm, ovo možda ne bi bilo loše, - pokazujem ženi prstom na pomenuti tekst – mislim, podržao bih jednu ovakvu inicijativu. Ipak, tradicija je tradicija, a ti znaš da sam ja uvek bio naklonjen tradicionalnim vrednostima...i tako to...

- A jel bi to značilo da bi i naši sportisti izašli na teren goli? – pita ovaj mladji sin i počinje da sisa palac.

- Ako misliš na Anu Ivanović i Jelenu Janković, pa nisam baš siguran, ali pravila bi bila ista za sve...

- Ma dete je mislilo na Novaka Djokovića. – ubacuje se žena i zadovoljno trlja ruke, kao da je ta zamišljena Olimpijada već počela.

- A ja bih to pravilo takmičenja uveo u ovu našu političku arenu, - ubacuje se u priču ovaj srednji sin – pa da vidimo ko ima m..a za promene a ko samo palam..i.

- E, a vidite ovo. - pokušavam ja da skrenem temu sa politike – Publika u Čačku, na '' Danima estrade '', popularnoj pevačici Sabrini skandirala : '' Skini se, skini se !!!''

- Biće tebi skini se, - govori žena i pokazuje mi na momke iz jedne partije od kojih sam uzeo olovku i upaljač, a koji su upravo ulazili u dvorište.- A kako ćeš sad ove da skineš sa vrata?Sad će zbog jedne olovke i upaljača stalno da ti dosadjuju.A daj Bože da ne moraš nešto i da potpišeš.

- E sad ćeš da vidiš kako! – odgovaram ja i trčim niz stepenice da stignem pre njih do ulaznih vrata, kako bih ista zaključao.Srećom u poslednjem trenutku stigoh pre njih, jer vidim da jedan gura da ih na silu otvori, a onaj drugi se dere :

- Vojo otvori, znamo da si tu!!!

- Ne guraj vrata. – odgovaram ja kreštavim glasom, da bi ih zavarao – Nikog nema kod kuće.

- A koji si ti ako nikog nema kod kuće? – čujem jednog od njih kako se pravi pametan.

- Ja sam Paja, Vojin papagaj, a Voja mi rekao da nikoga ne puštam u kuću dok se on ne vrati...

- A znao si da uzmeš upaljač i olovku! – uporan je pametnjaković, i nastavlja da udara u vrata – Znamo da si tu, zato otvaraj.Ti si već treći od jutros koji nam je zatvorio vrata ispred nosa, e ne može to takoJa ne odlazim dok ne potpišeš pristupnicu...otvaraj!!!

- Slušaj mali! – sad već ne kreštim dok mu odgovaram – Lepo ti kažem da sam ja papagaj Paja, ali ako nastaviš da lupaš u vrata, izaćiću sa ovom mojom bejzbol palicom za hitne slučajeve, i tako ću da te naplavim, da ćeš ceo život pamtiti kako papagaj bije...

  Lupanje presta, čujem ih kako se nešto domundjavaju, i na kraju odustadoše i odoše.

Uh, mislim se dobro je.Popnem se opet gore na sprat, okupim ove moje na gomilu, dam ženi olovku i papir da hvata beleške ( kako bi istorija imala i neki pisani dokument o ovome šta nam se dešava), pa im održim jedan patriotski govor :

   - Damo i mlada gospodo, poštovana porodico, moji najmiliji!

Dodje i taj neprijatni i dugo najavljivani trenutak, kad su naše političke stranke rešile da ostvare svoju pretnju i da krenu u kampanju.Evo dočekasmo kao normalni ljudi početak predizborne kampanje, pa je moj zadatak kao glave porodice, da vas provedem kroz ovaj period iskušenja sa što manje posledica, kako bi po okončanju iste ostali i dalje normalni.

   Vreme u kome živimo prepuno je izazova, koji nas vrebaju na svakom ćošku.Političke emisije, bilbordi na ulicama,plakati na banderama, aktivisti na svakom pešačkom prelazu, akcije od vrata do vrata, telefonske ankete u sred noći ( kad ne znate ni kako se zovete, a ne za koga ćete glasati ), su opasnosti sa kojima ćete se susretati u narednih mesec dana.Na nama je da uložimo nadčovečanske napore i da se tim iskušenjima odupremo.U cilju ostvarivanja tog najtežeg zadatka koji je pred nama ( da sačuvamo još ovo malo pameti što nam je ostalo, ili ako vam se više svidja da ne dozvolimo da nas neko pravi ludima ), kao i u odbrani ličnog integriteta i porodičnog dostojanstva, izdajem sledeće smernice za rad i ponašanje u predstojećem periodu :

- Jel pišeš? – pitam ženu.

- Pišem,pišem. – odgovara.

- Pod 1. Na svaki telefonski poziv, odgovarajte sa : '' Mi nismo kod kuće....ovde papagaj Paja.

2.Ne otvarati vrata nepoznatim osobama, uz objašnjenje da papagaj Paja nema ključeve od kuće.

3.Ne uzimati nikakve suvenire od aktivista, uz objašnjenje da je nama dosta što imamo Paju.

4.Ako vidite da neko lepi plakate na našu kapiju, odmah uključite ovo crevo što zalivamo travnjak, i operite malo i kapiju, i ona je naše vlasništvo.

I 5. ono najvažnije.Ako vas neko na ulici bude pitao koji vam kandidat uliva najviše poverenja, vi kažite Paja.

   Ne budete li se pridržavali ovih smernica, ima perje da leti...pa da...

 

Čestitamo!

voja | 09 April, 2008 13:04

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.
«Prethodni   1 2
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb